Izvor: Blic, 03.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beda i tuđa čamotinja
Beda i tuđa čamotinja
Autobiografija Vesne Zmijanac 'Kad zamirišu jorgovani' ima sve odlike zbog kojih je ovaj žanr godinama najčitaniji u svetu. To je intimna ispovest naše estradne zvezde o dečijem odrastanju uz nesreću roditelja, o zrenju, mladosti i lepoti, o blistavoj karijeri folk pevačice i zvezdanom sjaju koji nije lišen bolova, potresa i otrežnjenja. Strast i energija, smelost i nemirni duh, nesreća koliko i sreća, obeležavaju put jedno g uspeha, na kome >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su rodni Nikšić, Kraljevo, Beč, Beograd i Bukulja, glavne stanice. A između tih stanica, iskustva s jugoslovenskim kafanama po Evropi, Americi, Australiji. Tu su i brojna poznantsva, prolazne ljubavi, neprebolna razočarenja, brakovi, razvodi, deca, velika ljubav s Peterom - vlasnikom Simensa i 'anonimna' ljubav koja još traje - najveća i najpostojanija u Vesninom životu.
Otmenost, jezik i stil učiniće da autobiografiju Vesne Zmijanac čitaju i oni kojima život estradnih zvezda nije 'nivo' i 'ukus'.
Donosimo nekoliko epizoda iz ove autobiogrfske ispovesti, koju je objavila izdavačka kuća 'Evro' iz Beograda ('Evro', Beogradska 6/III; tel. 011/ 444 1212, 444 13 83).
Sećam se onih stajanja u dugoj vrsti, sa papirićem u ruci, i čekanja da me prozovu, da prozovu mene-broj, kako bih regulisala svoj boravak i status u Austriji. Pamtim bahatost i prezir službenika, snishodljivost naših ljudi i taj mučan osećaj svesnog samoponižavanja, koji je sigurno svako od nas iz tog reda morao da ima u sebi. Isto to, pa još i gore, dešava se i danas. Neke stvari se, izgleda, nikada ne menjaju, ili njihova promena ide tako sporo i neprimetno, da je to ljudskom oku i svesti neuočljivo.
Kovina je stanovala na periferiji, u malim trospratnim zgradama, koje su bečki rentijeri (još tada sam zaključila da je rentijerstvo jedan od najlepših načina zarađivanja za život) iznajmljivali uglavnom stranim radnicima.
Ceo taj blok od nekih desetak zgrada bio je Istočna Evropa u malom. Pravi geto. Rusi, Česi, Poljaci, Mađari, Bugari, Rumuni, Jugosloveni i naročito veliki broj Roma, Cigana - iz svih ovih zemalja. Golotrba gomila željna svega, dovoljno mlada i snažda da svojim znojem, a često i krvlju - nahrani večito gladnog Moloha kapitala i visoke profitne stope. Stan, stančić tačnije - sastojao se od sobe, kuhinje i malog kupatila sa tuš kabinom. Zidovi tanki, kao da su od impregniranog kartona, kroz koje se sve čuje. Ni najtiši uzdah ne može ostati u vlasništvu onog iz čijih se grudi oteo. Pokućstvo polovno, izraubovano, na granici bednog i upotrebljivog. Prozori bez zavesa, musavi. Bledo svetlo sijalice od šezdeset vati. Jedan krevet, sto i dve stolice. Svega dva tanjira i dva pribora za jelo. Miris neprovetrene prostorije, u kojoj je godinama taložen duvanski dim i tuđa čamotinja. Pamtim sve, baš sve. U ormanu malo garderobe, veliki kofer od skaja bordo crvene boje. Sve odaje utisak privremenosti. Privremenosti boravka, privremenosti života i spremnost onoga koji tu živi (a, očevidno, samo prespava) da svakog trenutka ode odatle. Moram priznati, tek sam tada shvatila kako Kovina zapravo živi, i da sam, izgleda, ja dobijala sav novac koji je ona zarađivala. Ili sam možda to tek kasnije shvatila, a tek ovde to, i sebi i njoj, naglas priznala i u žrtvu ubrojila.
Tada, siguran, nisam o tome tako razmišljala. Bila sam ljuta na nju, na njemu naprasnu odluku da me odvoji od mojih drugova i drugarica, da me odvede odande gde se moj život odvijao u meni poznatim okvirima i gde sam ja mogla svojim životom da vladam - i dovela me ovde, u tuđinu, u ovaj skučeni sobičak, van koga ništa i nikoga nisam poznavala. A uz to, bila je tu i moja spoznaja da je bilo moguće da se naše zajedništvo i mnogo ranije ostvari. Kao poslednje, ali ne i najmanje važno, odvojila me je i od moje prve, velike i, mislila sam tada, prave ljubavi - od mog nastavnika matematike, u koga sam se zaljubila u toku osmog razreda.
Zaljubila se onako i onoliko koliko to samo može devojčurak u tim godinama. Zaljubila se tajno i snažno, do opsednutosti. Zaljubila se toliko, da sam po završetku škole, na raspustu, jurila svog nastavnika po korzou (bio je to mlađi čovek; imao je, ako se dobro sećam, u to vreme negde oko dvadeset pet-šest godina) i, čak, uspela da ostvarim i nekakav drugačiji kontakt sa njim, nego što je to bio kontakt nastavnika i učenika. Mislim pri tom da smo jedno drugom govorili ti, i razgovarali na način i o temama kako to nije bio slučaj dok sam bila u školi. Ne mislim da je isprva moj natavnik u meni video išta drugo do simpatične, lepuškaste i razgovoru sa njim sklone bivše učenice. Isprva ne, sigurno. Ali o tome šta je kasnije bilo, o tome ću naknadno, kada za to dođe vreme. NASTAVIĆE SE
