Izvor: Blic, 14.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Baciti Srbiju na kolena
Baciti Srbiju na kolena
Balkan nudi potresnu sliku monarha različitih naravi koji su nastojali svakojakim i često protivrečnim sredstvima da uspostave svoju vlast u strahovito nemirnoj Evropi. Knjiga 'Orlovi i lavovi, Istorija balkanskih monarhija'francuskog istoričara Gi Gotjea (izdavač: Paideia, Dunavski kej 18, Beograd, tel/fax:183-946), upravo objašnjava hirovitost vladara balkanskih naroda: Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Srbije, Crne gore i Jugoslavije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Gotjeov istraživački trud otkriva Evropi istoriju i vladare balkanskih naroda i istovremeno pokazuje kakve istorijske predstave o balkanskim narodima imaju sami Evropljani.
Ova strahovanja postala su opravdana, uostalom, i austrijski protektorat nad ovim slovensko-muslimanskim pokrajinama od 1878, kao i naročito samovoljna aneksija 1908, predstavljali su za Srbiju opravdane povode za sukob, koji je ruska diplomatija, uz savete Francuske, morala teška srca stišavati.
Sarajevski atentat bio je izgovor koji je Austrija pronašla da bi definitivno svela svoje račune sa Srbijom. Izvlačeći zaključak iz činjenice da su Gavrilović i Princip, ubice nadvojvode prestolonaslednika i njegove žene, vojvotkinje od Hoenberga, bili Srbi iz Bosne, Beč je zvanično osudio Beograd da je izdao nalog za zločin. Preteranim zahtevima u neprihvatljivom ultimatumu, Austrougarska je podigla međunarodnu napetost do opšteg usijanja. Nepotrebno je ovde podsećati na detaljno odvijanje događaja koji su od 28. juna 1914. do 1. avgusta 1914. strovalili Evropu u krvavi sukob. Navedimo prosto, da bismo se još jedanput setili na kome je odgovornost za izbijanje sukoba, mišljenje jednog od šefova balkanskih država koji je bio najrazboritiji u to doba, rumunskog kralja Karola I koji je, iako je pripadao dinastiji Hoencolerna i bio saveznik Austrije od 1883, pisao u svom ličnom dnevniku veoma optužujuće reči o ratoborcima iz Beča: 'Znam da vlada Srbije nema ništa sa atentatom; nije ustanovljeno da je atentat pripreman u Beogradu'.
Austrijska agresija. Grof Bertold, ministar inostranih poslova Austrougarske, nezadovoljan odbijanjem Srba da prihvate da austrijski islednici zamene srpsku policiju i pravosuđe na teritoriji Srbije, uputio je Beogradu 28. jula 1914. telegram sledeće sadržine: 'Pošto kraljevska vlada Srbije nije odgovorila na zadovoljavajući način na prethodno dostavljenu notu, carska i kraljevska vlada je prisiljena da se sama pobrine za zaštitu svojih prava i interesa i da u tu svrhu pribegne sili'. Ova objava rata po međunarodnom propisu prethodila je samo nekoliko sati početku granatiranja po beogradskoj artiljeriji iz austrijskih baterija raspoređenih na levoj obali Dunava i Save.
Regent Aleksandar odmah je uputio poziv srpskoj vojsci: 'Vojnici, nema na svetu svetijeg zadatka od zadatka da se brani svoje ognjište, starci i nejaki. Nadajući se dakle u milost proviđenja i u naše pravo, koračajmo napred uvereni da ćemo doći do pobede koja će ukrasiti naše zastave novom slavom', i stavio se na čelo trupa kao što je to činio u vreme balkanskih ratova.
Sa svoje strane, odbijajući povlačenje u neaktivnost, stari kralj Petar, koji je imao 70 godina, napustio je svoje odmaralište otpuštajući lekare koji su mu zabranjivali da krene. 'Reč više ne pripada lekarima, već tobdžijama', uzviknuo je on, i uzjahujući svoga konja otišao da obodri trupe.
Austrijanci, koji su mislili da će sa malom Srbijom završiti bez po muke, bili su pobeđeni u borbi na Ceru, 19 .avgusta 1914. Ipak, u jesen, pregrupisavši svoje snage da bi se osvetili za pretrpljenu sramotu, krenuli su u novu ofanzivu koja se, uprkos žestokom otporu Srba, završila zauzimanjem Beograda 2. decembra. Ne priznajući poraz, kralj Petar se stavio na čelo svojih vojnika i sam ispalio metak na prvoj liniji. Herojstvo starog čoveka i divan primer koji je pružio njegov sin, bez prestanka boraveći u rovovima, povratili su nadu Srbima i oni su 10. decembra 1914. odneli na Rudniku pobedu nad neprijateljem i oslobodili glavni grad. Zadivljeni ovim uspehom, francuski saveznici Srbije klicali su od radosti. Vlada Republike poslala je generala Poa u Beograd da odlikuje princa Aleksandra ratnom medaljom.
Stradanje Srbije. Posle nekoliko meseci relativnog zatišja, vojne operacije su ponovo otpočele. Austrijanci, koji su uvek želeli da bace malu Srbiju na kolena, bez sumnje bi stradali da u oktobru 1915. nisu dobili gotovo neočekivanu podršku bugarskog kralja Ferdinanda I koji je, posle beskonačnog oklevanja, prešao u tabor centralnih carevina.
Od tada je Srbiju napadala sa severa austrijska vojska, a sa juga u Makedoniji, bugarska vojska koja je, pošto je upravo stupila u rat, bila u svoj svojoj snazi i posedovala moderno oružje prispelo direktno iz Krupovih fabrika. Potučena od premoćnog agresora, srpska vojska se povukla. Austrijanci su opkolili Beograd 9. oktobra 1915, a Bugari su se 30. oktobra dočepali Skoplja.
Nastaviće se...
