Izvor: Danas, 22.Dec.2014, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Apisovo poverljivo pismo
Pukovnik Apis je odmah seo za sto u svojoj ćeliji, i najpre konceptirao a zatim prepisao i poslao, 10. aprila 1917. godine, poverljivi raport predsedniku Vojnog suda, pukovniku Petru Mišiću.
Vladimir Dedijer: SARAJEVO 1914 (23)
Kapitalno delo vodećeg istoričara druge Jugoslavije Vladimira Dedijera „Sarajevo 1914“ premijerno je napisano na engleskom jeziku 1964. godine. Naredne godine objavljuje se i izdanje ove knjige na srpskom jeziku. U proteklih pola veka >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ova knjiga je nezaobilazna u svim istraživanjima i novim studijama o 1914. godini. Prvi put posle 1978. godine izdavačka kuća „Obradović“ iz Beograda objavljuje reprint ove knjige. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi delove o odnosima unutar trougla Aleksandar Karađorđević - Nikola Pašić - Dragutin Dimitrijević Apis uoči i posle Sarajevskog atentata. Iz ovih delova Dedijerove studije može se sagledati uloga Srbije u ovom sudbonosnom događaju.
Dva dana kasnije, on je napisao i jedno pismo regentu Aleksandru. Isto pismo je poslao i kralju Petru, s jednim kratkim uvodom.
Original poverljivog raporta od 28. marta 1917. godine koji je Apis napisao u Solunu glasi:
„Vojnom sudu za oficire,
Saopštenjem tužbe za izvršeni atentat na Nj. K. V. Prestolonaslednika video sam da se za taj atentat okrivljuju Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić, a da se i ja optužujem za saučesništvo u tom delu. Moje saučesništvo u ovom delu uglavnom se utvrđuje silnim interesovanjem za oba ova optužena i stalnim zauzimanjem za njih.
Prinuđen na ovaj način da ovo moje interesovanje opravdam stvarnim razlozima pred sudom, ja ću morati izneti jednu stvar koja me za ovu dvojicu optuženih vezuje i zbog koje sam se ja tako pažljiv prema njima pokazivao. Upravo, moram da objasnim zašto je moja sva savest angažovana oko ovih dveju ličnosti.
Stvar je u ovome:
Radu Malobabića sam kao šef Izveštajnog odseka Gl. Đ.štaba angažovao da mi organizuje izveštajnu mrežu u Austro-Ugarskoj, i on se toga primio. Ovo sam učinio u sporazumu sa ruskim vojnim atašeom g. Artamonovim, koji se i lično sastajao sa Radom u mom prisustvu. Pošto je Rade počeo posao, ja sam, osećajući da se Austrija sprema za rat sa nama, mislio da će nestankom prestolonaslednika austrijskog Ferdinanda vojnička stranka i struja, kojoj je on na čelu bio, izgubiti svoju jačinu i da će na taj način ratna opasnost biti od Srbije otklonjena ili će bar za nešto biti odložena, te sam zbog toga angažovao Malobabića da prilikom zakazanog dolaska Ferdinandovog u Sarajevo organizuje atentat na njega, Na ovo sam se rešio definitivno tek onda kad mi je Artamonov dao uverenje da nas Rusija neće ostaviti bez zaštite ako nas Austrija napadne. G. Artamonovu ovom prilikom nisam saopštio ništa od mojih namera za atentat, a povod za traženje njegovog mišljenja o držanju Rusije našao sam u tome što se naš rad na izveštajnoj službi mogao osetiti, pa bi i on mogao biti pretekst Austriji da nas napadne. Malobabić je izvršio moj nalog, organizovao i izvršio atentat. Glavni učesnici njegovi bili su u mojoj službi i imali su mali honorar, koji sam ja preko Malobabića slao. Neke od njihovih priznanica nalaze se u ruskim rukama, pošto sam pare za taj rad dobijao od g. Artamonova, jer Gl. Đ.štab nije imao još kredita za ovaj uvećani rad.
Muhamed Mehmedbašić je jedini Srbin musliman koji je bio učesnik u tom atentatu i koji je uspeo da pobegne prvo u Crnu Goru a zatim za vreme rata došao je k meni u Užice. Pored ovoga, on je mojom saradnjom otišao sa Krfa u Atinu a po delu koje je sudu iz istrage poznato...
Nalazeći se vezan ovakvim moralnim obavezama prema ovim licima, ja sam za njih činio sve ne vodeći računa mnogo o pravilima i propisima.
Prikrivao sam, naročito Radu Malobabića, još i stoga što je šef policijske sekcije Vrhovne komande g. Tucaković još kao načel. okruga podrinjskog pre rata pokušao da Radu predstavi kao sumnjivog samo zato što mu Rade nije hteo da otkrije šta to on radi sa Gl. Đ.štabom, a naročito kad je Rade, i pored njegove volje, a uz pripomoć graničnih oficira, preneo u Bosnu za atentat bombe, revolvere i municiju; i što je g. Malobabić bio već jednom žrtva takvog policijskog raspoloženja prema njemu izdržavši silno mučenje godinu dana i više u niškim policijskim apsanama. O ovome postojala je i pismena zvanična radnja...“
Nastavlja se
