Izvor: Danas, 10.Dec.2014, 00:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Apis odgovara na optužbe
U Arhivu DSIP - a postoji koncept odgovora, bez datuma, pukovnika Apisa načelniku operacijskog odeljenja.
Vladimir Dedijer: SARAJEVO 1914 (15)
Kapitalno delo vodećeg istoričara druge Jugoslavije Vladimira Dedijera „Sarajevo 1914“ premijerno je napisano na engleskom jeziku 1964. godine. Naredne godine objavljuje se i izdanje ove knjige na srpskom jeziku. U proteklih pola veka ova knjiga je nezaobilazna u svim istraživanjima i novim studijama o 1914. godini. Prvi >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << put posle 1978. godine izdavačka kuća „Obradović“ iz Beograda objavljuje reprint ove knjige. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi delove o odnosima unutar trougla Aleksandar Karađorđević - Nikola Pašić - Dragutin Dimitrijević Apis uoči i posle Sarajevskog atentata. Iz ovih delova Dedijerove studije može se sagledati uloga Srbije u ovom sudbonosnom događaju.
Načelnik mu je bio naredio da odgovori na optužbe koje je izneo načelnik okruga podrinjskog Tucaković, zasnivajući ih na aktu Ministarstva unutrašnjih dela već napred pomenutog, a naročito na njegovom II i III delu, gde se govori o Malobabiću i prebacivanju revolvera i bombi kod Badovinaca, što i sam pukovnik Apis priznaje, jer počinje svoj odgovor ovako: „Iz predmeta vidim da se govori o prenosu oružja i municije u Bosnu i bombi za Rada Malobabića“ Osim toga, u aktu Ministarstva unutrašnjih dela u tački I govori se o instrukcijama koje je Narodna odbrana dala svojim poverenicima „da oni nikoga ne primaju dok ne donese lozinku“. U svom odgovoru pukovnik Apis se posebno osvrće na takav stav Narodne obrane. Posle uvoda, pukovnik Apis opširno govori o patriotizmu Rada Malobabića i pobija tvrdnje da je on austrijski špijun. On navodi da je Malobabić radio za Narodnu odbranu i da je „pokojni major Milan Vasić smatrao Malobabića za jednog od najagilnijih naših ljudi“; zatim, da je s Malobabićem ranije radio major Dimitrije Pavlović, „kome je Malobabić kao graničnom oficiru učinio najlepših usluga i u najozbiljnijem vremenu, za vreme naših ratova, kad je Austro-Ugarska izvršila mobilizaciju svoje vojske“. Pukovnik Apis dalje kaže:
„Na osnovi ovih mišljenja, pozvao sam g. Malobabića, pošto sam i sam ocenio da je vrlo podesan za službu pribavljanja podataka o austrougarskoj vojsci, uposlio sam g. Malobabića za račun Gl. Đ.štaba za tu službu. Od meseca septembra prošle godine g. Malobabić radi sa najvećom voljom, energijom i uspehom kao poverenik Gl. Đ.štaba. Izveštaje koje šalje i njegov celokupan rad zaslužuju svako priznanje, a za sumnju koja se na nje ga baca od strane načelnika okruga podrinjskog, do danas nema nikakvog osnova. Lično sam se uverio da ga naši prvaci u Zagrebu cene kao dobrog i valjanog Srbina, i ne samo da ga ne sumnjiče, već se prema njemu odnose sa punim poverenjem. Treba znati da je g. Malobabić bio jedan od Srba; koji su bili u zatvoru prilikom veleizdajničkog procesa u Zagrebu.
Uostalom, i prilikom poslednjeg dolaska Malobabića u Beograd, kad je dolazio po mom pozivu radi daljih uputstava, Malobabić je opštio i sa članovima Narodne odbrane. Da je Malobabić tipa Nastićevog, imao bi, a imao je isuviše materijala i pre no što sam ga angažovao za rad Gl.Đ.štaba, za takvu ulogu, za koju načelnik okruga podrinjskog u svom raportu izjavljuje svoju bojazan. No do danas on je sav taj materijal čuvao kao svetinju, a prema načinu njegovog rada i opreznosti koju u svom radu Malobabić unosi, daje se zaključiti da su motivi Malobabića za rad na ovim stvarima njegovi čisti osećaji Srbina i rodoljuba, gotovog na svaku žrtvu za uspeh srpske stvari.
Smatrao sam za potrebno da na ovome mestu u ovome izveštaju iznesem ovo o g. Malobabiću, da bi se videlo sa kakvim se čovekom ima posla.
Pre nekoliko dana pozvao sam g. Malobabića radi daljeg uputstva i sporazuma za rad. Ovom prilikom na ročito sam se sa njim sporazumevao o pouzdanim putevima za prenos izveštaja od naših poverenika, i to za najteže prilike. Tom mi je prilikom g. Malobabić izneo potrebu da bi prenosioci izveštaja (kuriri) i odlučniji naši poverenici trebali da imaju kakvo ručno oružje, za samu odbranu, i napomenuo mi da bi trebalo poslati koji revolver za te ljude. Ja sam se saglasio s tim i odobrio mu nameru da ponese 4 revolvera sa sobom za te ljude, sa potrebnim brojem patrona.
Nastavlja se
