Izvor: Danas, 19.Jan.2015, 23:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Akteri odlaze sa scene
Ostali učesnici drame u Sarajevu ubuduće će biti samo marginalne ličnosti velikog potresa koju su izazvali, ali koja ih sada mrvi jednog za drugim.
Žan Pol Bled: FRANC FERDINAND (14)
Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda uvelo je svet u Prvi svetski rat. Ko je on zapravo bio? Da li je reč o doslednom katoliku koji je zazirao od Mađara i Italijana? Nadvojvoda je zdušno zagovarao mir, bio je uveren u potrebu da se dinastija reformiše. Autor nastoji da odgovori na >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << pitanje da li je Franc Ferdinand bio čovek koji je mogao da spase Austriju. Predstavljajući nam neobjavljena dokumenta i malo poznate izvore Bled nam rasvetljava zanimljivu ličnost ovog čoveka. Knjigu su preveli s francuskog Tamara Valčić Bulić i Aleksandra Tadić, a objavili su je NNK Internacional i DAN GRAF iz Beograda.
Samo nekoliko nedelja posle atentata, ko se još interesuje za Gavrila Principa i za njegove drugove? Po zaključenju procesa, održanog u oktobru 1914. godine, njegova mladost - nedostaje mu nekoliko dana da napuni dvadeset godina - omogućava mu, u skladu sa austrijskim zakonom, da izbegne vešanje. On je osuđen na dvadeset godina robije u jednoj tvrđavi. Mada je želeo da pogodi Poćoreka, on izražava žaljenje što je ubio vojvotkinju od Hoenberga. Iz istog razloga, identična kazna je određena Nedeljku Čabrinoviću i Trifku Grabežu. Četiri osude na smrt su, uostalom, izrečene, od kojih su samo dve izvršene. Trojica mladića dele istu sudbinu. Zatvoreni u tvrđavi Terezin, u Češkoj, podvrgnuti veoma strogim uslovima interniranja, sva trojica umiru u zatvoru od tuberkuloze. Gavrilo Princip poslednji podleže bolesti, 28. aprila 1918. Pukovnik Dimitrijević i sam umire pre kraja rata, kao žrtva sukoba koji je izbio u prvim mesecima 1914. između Crne ruke sa jedne i prestolonaslednika Aleksandra, proglašenog za regenta u junu 1914, i Nikole Pašića sa druge strane. Ovaj sukob se ponovo zaoštrava posle povlačenja srpske vojske ka Grčkoj, u novembru 1915. Optužen da je pripremao atentat protiv princa Aleksandra, Dimitrijević je izveden na sud zato što je organizovao zaveru protiv regenta, a zatim je pogubljen juna 1917. u Solunu.
Neposredno posle rata, Principovi ostaci biće preneti iz Čehoslovačke i sahranjeni sa velikom pompom u Sarajevu. Što se pukovnika Dimitrijevića tiče, Titova Jugoslavija, oduševljena što može da naškodi sećanju na svrgnutu monarhiju, organizovaće mu 1953. proces za rehabilitaciju. U ovom procesu on će biti oslobođen od optužbe da je pripremio atentat na princa Aleksandra. Nasuprot tome, on neće praviti misteriju oko njegove uloge u sarajevskom ubistvu, uvek slavljenom kao prvi čin oslobođenja Južnih Slovena od austrougarskog jarma. U Austriji, sveže ustanovljena republika ima druge brige nego da slavi sećanje na nadvojvodu kuće Habzburga. Ljudi bliski Francu Ferdinandu (Leopold fon Hlumecki, Teodor fon Zosnoski, Viktor Ajzenmenger) nastojaće da ga prikažu u pozitivnom svetlu. Sasvim drugačiji prizvuci mogu se čuti kod pobednika. Vae Victis! u skladu sa logikom sukoba, oni će širiti sliku ratobornog princa koji je, sa svojim saučesnikom, Kajzerom Vilhelmom II, kovao najcrnje planove protiv evropskog mira. Biće potrebno vreme da bi se strasti polako smirivale, kako bi se otpočelo sa preispitivanjem lika Franca Ferdinanda.
Principov revolverski hitac prekinuo je jedan život koji bi tek trebalo da gradi svoju istoriju. Rudolf je doživeo istu sudbinu dvadeset pet godina ranije. Umro je a da nije imao prilike da pokaže koliko vredi. Ograničen na vojnu karijeru, bio je daleko od vrha hijerarhije. U trenutku smrti, Franc Ferdinand je u vojsci dosegao najviši čin. Sa tog položaja, nastojao je da utiče na odluke Franca Jozefa i njegovih vlada, kako na unutrašnjem planu tako i na polju spoljne politike. S nejednakim uspehom. Iako sa veoma udaljenim a priori, i Rudolf i Franc Ferdinand su strogo gledali na organizaciju Monarhije. Obojica su bili ubeđeni u hitnu potrebu za njenim reformisanjem. To je bilo dovoljno da se rodi teorija po kojoj bi oni bili, jedan za drugim, poslednja šansa za Monarhiju koja je postala drugi „bolesni čovek Evrope“. Pod pretpostavkom da se pitanje postavlja na ovaj način, što je daleko od izvesnog, ono je brzo rešeno u Rudolfovom slučaju. Bolest, koja ga je pogodila, nije mu ostavljala nikakvu perspektivu da će živeti do 1916. U slučaju Franca Ferdinanda, okolnosti su očigledno drugačije, jer bi, da nije bilo Sarajevskog atentata, najverovatnije nasledio Franca Jozefa. Da li zato treba verovati, kao što je to tvrdio grof Karlo Sforca, juna 1930. u članku objavljenom u Pariskoj reviji (Revue de Paris), da bi on bio „čovek koji je mogao da spase Austriju“?
Nastavlja se
