Izvor: Kurir, 19.Feb.2015, 08:55   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Simović: Mnogo loše sanjam pred premijeru

Sanjam poplavljen teatar ili da nema pola ansambla. Ali naše bake su tumačile snove - kad sanjate ružno, to će se završiti najbolje, kaže pisac

Antologijski dramski tekst Ljubomira Simovića „Čudo u Šarganu“ prvi put je pre 40 godina na sceni Ateljea 212 postavila Mira Trailović, a posle nje i Dejan Mijač, čija je adaptacija poslednji put izvedena 2007. Treće čitanje ovog dela reditelj Egon Savin predstaviće >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << sutra na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.

Pisac i akademik jedva čeka da pogleda kako su novi glumci doživeli njegove junake s margine, koji se sreću u kafani.

Veliko uzbuđenje

- Poslednjih dana iz noći u noći sanjam pozorište. Sanjam neke katastrofe kako je uoči premijere nestalo struje, kako je teatar poplavljen ili nema pola ansambla. Setio sam se nečeg vrlo važnog kako su naše stare bake tumačile snove - kad sanjate nešto ružno, to će se završiti najbolje. Uzbuđen sam jer se pred publiku postavljaju mnoga nova pitanja. Današnje „Čudo u Šarganu“ igra se pod potpuno drugim okolnostima, jednom novom publikom i generacijom glumaca - kaže Simović:

- Sećam se izjave Milana Šerbana da u pozorištu ima puno učesnika, pisaca i scenografa, ali za predstavu je najvažniji glumac. Uvek kad sam radio za teatar, imao sam glumca u vidu i pisao iz njegove pozicije, zamišljajući sebe kako bih to igrao da izađem na scenu. Trudio sam se da gledajući sebe glumcu pružim sve mogućnosti, ne zadajem nepotrebne probleme i da napišem ulogu u kojoj će pronađi i samog sebe. Sudbina ove predstave u rukama je glumaca.

Nastavak na Kurir...