Izvor: Blic, 24.Jan.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Državni manastir
Trećina svih Srba rasuta je po svetu, ali samo u osam zemalja naša država organizuje učenje srpskog jezika. U ostatku sveta Srpska pravoslavna crkva ili privatne škole, koje plaćaju roditelji, pomažu da se jezik ne zaboravi već u drugom kolenu.
Tako su, od reči do reči, pisale „Večernje novosti" ovog 19. januara. Koliko sam puta čuo: zamislite, dete toga i toga priča (mada treba reći: govori, o tom potom!) samo nemački, gleda švapsku televiziju... >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << - Pa šta, kažem ja, neće znati srpski zato što je rođen u Nemačkoj, zato što će ići u nemačku školu i živeće u Nemačkoj (gde će se, ovo domećem u sebi, i oženiti jako lepom Nemicom koja imaće kosu sjajnožutu kao netom sadenuta slama, pa će tu kosu još disciplinovati crnom šnalom, ali vratimo se srcu problema).
Imam talenat da poremetim očito uhodanu žalopojku zbog nečijeg unuka u okolini Hamburga koji priča samo nemački. Braćo, detetu će maternji jezik biti nemački na kojem su stvorena prilična književna i filozofska dela... Moj sestrić S. je u Čikagu govorio srpski dok ga je čuvala baba, krenuo u obdanište i tih prvih dana nešto u kući zabrljao, baba mu rekla „dolazi odmah ovamo", nasmešio se i rekao: „No way!", raskrstivši tako zauvek sa jezikom pradedova, sa čitanjem deseteraca i dela Matije Bećkovića u originalu...
Po moemu: država ne bi trebalo (ne bi smela, kad bih se ja pitao) da daje novac ni za tih osam škola. Tako sam mislio i dok sam ja bio u rasejanju, otišao si - zdravo! Nećeš glasati na srpskim izborima, tvoje ćerke naravno da neće ići u srpsku državnu školu...
Au, grešni Ljubomire, zar jezik nad jezicima da izumre, ćirilice zar da ne bude?! Pa ima je ovde dovoljno, ima nas još uvek pet ili šest miliona, a ako slavni naš nacion izumre, neka izumru i jezik i pismo, baš me briga, neka srpski stane rame uz rame sa latinskim, neka ga proučavaju pojedine zamlate na univerzitetima čiji su kampusi lepi kao Kalemegdan.
Država možda ima tajnu, podlu, a ispostaviće se i netačnu računicu: da decu naših iseljenika zadoji srpskim jezikom i kulturom, pa da oni kad u Holandiji postanu moćni naprave tamo srpski kokus, a ako postanu jednostavno bogati, da Srbiju, ćirilicu i ekavštinu nose u svojim srcima, te da u doživotnoj potresenosti starim krajem iz inostranstva šalju pare rođacima kojima upravo mecene tih osam škola deru kožu.
Vlast bi da ostane dobra sa dijasporom, razapetom između sentimentalnog (ognjišnog) i herojskog kiča, zato novac svojih sve siromašnijih podanika pogrešno i neobrazloženo troši žaleći pri tom što je državnih manastira samo osam.
