Izvor: Danas, 23.Dec.2014, 23:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Zojin zakon“ i pogled u ogledalo
Zoja Mirosavljević, osmogodišnja devojčica iz Novog Sada, bila je četvrto dete koje je 2013. godine izgubilo život od posledica Batenove bolesti. U Srbiji je još šestoro dece obolelo. Ova bolest je retka i predstavlja nasleđenu bolest nervnog sistema. Gubitak vida rani je pokazatelj ovog poremećaja. Demencija dolazi kasnije, sa progresivnošću bolesti. Glave obolelih su neuobičajeno male. Iako deca sa ovom bolešću uglavnom umiru pre pete godine, jedan broj njih u vegetativnom stanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << živi još nekoliko godina.
Nova istraživanja pokazuju da ipak postoji nada. Naučnici iz Instituta za psihijatriju Kraljevskog koledža u Londonu smatraju da je pronađen način za drastično poboljšanje kvaliteta života obolelih, kao i mogućnost produženja života koliko je god moguće i to transplantacijom koštane srži i genskom terapijom. Sada se traži način da se umanje zapaljenski procesi koji prate transplantaciju srži drugim lekovima, što bi omogućilo koliko-toliko normalan život. Ova terapija je veoma skupa i primenjuje se isključivo u inostranstvu. Međutim, ono što je suština je da nada postoji. Deca i njihovi roditelji zaslužuju priliku.
Nažalost, srpski poslanici mislili su drugačije. Na predlog narodnog poslanika, doktora Dušana Milisavljevića, u Skupštini je predložen tzv. Zojin zakon, nazvan po preminuloj Zoji Mirosavljević. Taj zakon trebalo je da omogući deci oboleloj od ove bolesti odlazak u inostranstvo na lečenje, pravovremeno dijagnostikovanje bolesti i početak obećavajućeg lečenja. Iako je u uvodnoj reči poslanik jasno napomenuo da ovo nije politički zakon, 157 od prisutnih 183 poslanika nije glasalo! Dakle, suzdržalo se od glasanja, što je još bezočnije.
Dovoljna je, izgleda bila činjenica da predlog dolazi od poslanika druge stranke, pa da to bude razlog da se čak i ne sasluša. Iako je taj poslanik profesor medicine, specijalista, a predlog koji je izneo tiče se zdravstva.
Iako bi Parlament trebalo da kontroliše Vladu, čini mi se da je na delu obrnuta situacija: naime, da su poslanici kontrolisani od izvršne vlasti, ali i ne samo to. Njihova autonomija je minimalna. Zar je moguće da jedan poslanik nije smogao hrabrosti da pritisne dugme za podršku ovom predlogu? Da li je politička scena toliko zatrovana da poslanike nije briga nizašta što predlažu njihove kolege, članovi druge partije? Čak toliko da ne postoji ni zainteresovanost da se učestvuje u glasanju?
Mnogi od poslanika koji su se uzdržali od glasanja imaju decu. Mogli bi da se pogledaju u ogledalo. I da se zamisle. Niko ne zna šta sutra donosi, a politika će tada možda postati nebitna.
