Izvor: Politika, 13.Avg.2012, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život uništenih mladosti
U pravdu ovde malo ko veruje, naročito posle devetogodišnjeg ponavljanja da ne treba gubiti nadu i da treba pronaći ubice dece
„Poslednji put govorim kako mi je u proteklih devet godina, poslednji put me pitate, šta znam o istrazi i zločinu... Neću više govoriti, nemam ja šta da kažem, ja treba da pitam vas i sve ko je ubio moje dete“, kaže Senka Jovović i ponavlja na grobu svog Ivana: „Dete moje, devet godina te ne gledam i ne slušam, ustani, makar danas, i uteši >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << majku!“ Ivan je ubijen dok se kupao na reci Bistrici, ubijen jer je tog vrelog dana, zajedno sa ostalom decom, prešao zamišljenu granicu goraždevačkog geta. Danas počiva u hladu najvećih hrastova u Metohiji.
Ovde, u najvećoj meri, u pravdu malo ko veruje. Ima li ikakvog smisla devetogodišnje ponavljanje kako treba pronaći ubice, kako ne treba gubiti veru u pravdu i slušati iste rečenice koje su i juče stigle iz Euleksa – „istraga je obustavljena dok se ne pojave novi dokazi i činjenice; Euleks je stalno ohrabrivao građane da dostave sve informacije koje bi pomogle u rasvetljavanju okolnosti u vezi sa ovim strašnim zločinom; sve sumnje su uredno proverene i analizirane“...
Delom i zbog ovakvog odnosa prema žrtvama, beznadežno ista čamotinja devet godina lebdi nad ovim metohijskim selom. Sve izgleda apsolutno zaleđeno i nepromenjeno. Uzaludno je renoviranje centra sela, podizanje lepe zgrade ambulante i svi ostali pokušaji materijalnog oporavka, ovde je 13. avgusta 2003. pucano direktno u život i on je obeležen smrću dečaka koji su se kupali na reci. Zato parastosu u Goraždevcu uvek prisustvuju gotovo sve mladi ljudi, zato je ovo generacijski parastos i parastos strahu od ovakvog načina života. Na njega dolaze svi oni koji su preživeli kupanje na reci da tuguju i istovremeno zahvale Bogu što jedan od stotina ispaljenih metaka nije pogodio baš njih. Đorđe Ugrenović je teško ranjen, posledice su trajne i vidljive. Umiva se na česmi, na groblju gde je sahranjen Panto Dakić, njegove rečenice su dovršene, pomalo staračke. Sve dok nije direktno pogođen mislio je da neko baca petarde i da je reč o igri: „Ostao je taj bol i ostaće dok smo živi.“ Pored Đorđa teško su ranjeni Dragana Srbljak, Marko Bogićević i Bogdan Bukimirić, a u pećkoj bolnici su im na prostrelne rane stavljali gips. Tek nakon dojave jedne službenice Unmika, hitno su prebačeni za Kosovku Mitrovicu i dalje za Beograd.
„Prevrnućemo svaki kamen da pronađemo ubice dece“, poručili su međunarodni upravitelji pokrajine, a kada se pročitaju izjave ondašnjih srpskih funkcionera koji su obećavali pomoć građanima Goraždevca vidi se da je premalo učinjeno. Jedno je jasno, od ovih ljudi ništa ne zavisi.
Osnovni paradoks njihovog današnjeg života jeste da je u trenutku ubistva dece bilo više slobode za stanovnike Goraždevca nego što je ima danas. Sloboda ovih malih zajednica zasniva se na potrebi i istinskom osećaju da je imate i na sitnicama koje vam neprekidno i uporno ponavljaju da nemate gotovo nikakva prava i slobode. Dok je oko Goraždevca postojala žica i straže međunarodnih vojski unutar te omeđene zone, drugačije se osećala i doživljavala sloboda ili tačnije znalo se odakle ona za Srbe prestaje da postoji. Od te nekadašnje geto autonomije nije ostalo ništa, jer dok se juče povorka kretala između dva groblja na kojima su dečaci sahranjeni, široki osmeh i nepristojna gestikulacija iz automobila jednog Albanca koji je tuda prolazio samo povećavaju bes nemoćnih i kazuje jasnije od svih „sada ste u našim rukama i mi vas štitimo“.
Sem predsednika opštine Peć Miloša Dimitrijevića, od predstavnika srpskih vlasti nije se pojavio niko. Episkop raško-prizrenski Teodosije, koji je služio parastos, poručio je okupljenima da se oni bore za slobodu tako što opstaju pod svojim „parčetom neba. To je naš najbolji odgovor za sve ono što nam drugi čine, što nas mrze i što nas ubijaju i što nam ruše svetinje“, rekao je vladika Teodosije.
Svest da je opstanak najveća vrednost deo je života ovih ljudi i ovih porodica, svest da su posebni i izdvojeni pomogla im je da opstanu i da prežive, da sačuvaju svoj zavičaj u ravnici sa pogledom na Prokletije. Čuvali su se koliko su mogli i uvek branili ono što im je bilo važno, svim silama i često protiv svih. Kada su nove komunističke vlasti 1945.godine odlučile da, zbog nedostatka ogreva za bolnicu i škole u Peći, poseku ogromne hrastove – pod kojima sada počiva dečak Ivan – meštani Goraždevca su im otpisali da će „radije poseći svoje šljivike i voćnjake za potrebe pećkih bolnica, ranjenika i đaka nego i jednu grančicu sa stoletnih hrastova“. Više od pola veka kasnije, u dobu koje slovi kao demokratsko, u prisustvu predstavnika najvećih svetskih sila, nisu uspeli da sačuvaju svoju decu. Dozvolili su im da se kupaju na reci.
Živojin Rakočević
objavljeno: 14.08.2012.
