Izvor: Politika, 12.Apr.2015, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život ravaničkih monahinja
Brinu o mentalno obolelima u obližnjem domu, ali i prave prirodne lekove, po čemu su nadaleko poznate. – Posetioci mogu u crkvu, ali ne i u konak
Kroz oblake u dolini nadomak Kučajskih planina promalja se sunce i za trenutak obasjava veliki krst na crkvi u manastiru Ravanica. Monahinje zauzete svaka svojim poslom, u tišini ga obavljaju. Služba se tek završila i slede dnevne obaveze. I naravno, briga o posetiocima. Jer deo manastirskog imanja u kojem su crkva i suvenirnica >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << otvoreni su za putnike – namernike.
Pred crkvom – zadužbinom kneza Lazara čije se mošti čuvaju u ovom svetom zdanju, dočekuje nas mati Marija, igumanija od 2005. godine. Obučena je u crnu odoru, kao i ostale monahinje. Tu odeću same šiju. Uvodi nas u crkvu od kamena i opeke, podignutu 1381. i sačuvanu do današnjih dana, iako je sam manastir tri puta paljen i uništavan. Za očuvanje crkve je zaslužan sveti knez Lazar, kaže igumanija.
Na kamenim zidovima naziru se freske oslikane još u 14. veku. Na visokom zidu tik pored vrata, na oštećenoj freski mogu se prepoznati likovi kneza Lazara, kneginje Milice i njihovih sinova.
– Knez Lazar je gradio grobnu crkvu i nije štedeo novac, ni materijal. U jednom starom rukopisu zapisano je: ’podiže crkvu iz temelja, ogradi je kulama, ukrasi je zlatom…’, čak su umesto žute boje koja se danas nazire na freskama bili zlatni listići. Zidana je u stilu moravske škole, sa temeljom u obliku krsta, sa pet kupola i jednodelnim i dvodelnim prozorima – priča igumanija.
Manastirsko imanje bilo je opasano visokim bedemima, koji su vekovima služili kao zaštita od napadača. Monasi su Ravanicu, za više od 620 godina njenog postojanja, samo jednom napustili. Dvadeset godina, bili su izvan njenih zidina.
– U vreme seobe Srba 1690. godine i monasi su morali da pobegnu iz manastira pred najezdom Turaka, koji su poharali sve što su mogli. Ostalo je zabeleženo da im je bilo potrebno 12 kamila za tovare zlata i zlatnih predmeta koje su odneli iz crkve, a sa sobom su poneli i olovni krov – priča mati Marija.
Krajem druge decenije 18. veka, posle potpisivanja Požarevačkog mira, kaluđeri se vraćaju i zatiču zapušten manastir. Ravanički monah Stefan Daskal u narednim godinama obnavlja zdanje i otvara školu za sveštenike, a u sledećem stoleću, oko 1850. godine kaluđer Dionisije podiže na temeljima velike Lazareve trpezarije ogroman konak koji je pre sedam godina kompletno obnovljen.
Danas u njemu žive i rade monahinje. Ima ih ukupno 30, ali u samoj Ravanici trenutno ih boravi 12. Ostale žive u tridesetak kilometara udaljenom manastiru Sveta Petka, koji pripada Ravanici, gde se nalazi i dom za mentalno obolele. O 92 teško bolesne duše, uz medicinske stručnjake, brinu monahinje. I svake godine se smenjuju – njih 12 se vraća u Ravanicu odakle u Svetu Petku odlazi isto toliko monahinja da se staraju o bolesnima.
Život u Ravanici, koja se nalazi u Eparhiji braničevskoj i od 1946. je ženski manastir, uglavnom se odvija u tišini. Nije to zavet ćutanja, već samo potreba da se odvoje od sveta da bi se predale Bogu, kaže igumanija.
Monahinje rano ustaju, pre zore. Od pola pet su već na nogama. Nekada su ustajale sat ranije, ali sada pokušavaju da budu u skladu sa vremenom i trendovima, pa su pomerile dnevne aktivnosti, kako bi malo kasnije, oko 11 uveče, išle na spavanje. Do šest časova su u kelijama, svaka u svojim mislima, molitvenim pravilima i jutarnjim obavezama. U šest sati je jutrenje u crkvi, a četvrtkom i subotom – liturgija.
Mati igumanija Marija (Foto R. Krstinić)
– Na jutrenju smo do osam, zatim sledi skromni doručak, a onda odlazak na poslušanje: svako ima svoj posao, kao u pravom domaćinstvu. Neke monahinje su zadužene za spremanje jela, druge odlaze u radionicu da šiju i vezu, pojedine brinu o vinogradu, hrane stoku... – priča mati Marija.
Zatim sledi ručak, najčešće od namirnica koje same prave. Meso nikad ne jedu, a u danima posle posta na jelovniku mogu da se nađu mleko i mlečni proizvodi, kao i jaja.
U velikom konaku smeštene su trpezarija, kelije monahinja, kancelarija, biblioteka i radionice. Veštim rukama žene posvećene Bogu tu vezu zavese, posteljinu, odeću... Rukotvorine prodaju i tako se, delom, izdržavaju. Od pre nekoliko godina pomoću biljaka, ulja, vina ili rakije prave i prirodne lekove. Po tome su postale čuvene: svake subote i nedelje Ravanica je puna naroda koji traži pomoć i savete od monahinje Zinovije.
– To nije bio naš plan, već plan Božji. Mati Zinovija ima dar za pravljenje lekova od biljaka koje je prvo davala obolelima u domu. Efikasnost ovih preparata brzo se pročula i počeli su da nam ih traže mnogi ljudi. Zato danas imamo radionicu u kojoj proizvodimo razne čajeve i lekove, kao i prodavnicu – objašnjava igumanija.
Pitamo je kako usklađuju monaški, povučeni život koje su same izabrale, sa radoznalim posetiocima koji, baš kao i mi, stalno nešto zapitkuju.
– To doživljavamo kao poslušanje, obavezu, tu smo da dežuramo u crkvi, ali ne i da se zbližavamo sa onima koji dolaze – objašnjava ona.
Ipak, turisti mogu samo donekle: ulaz u konak i drugi deo ogromnog manastirskog imanja koje se prostire na oko 30 hektara, za njih je zabranjen. Ova pravila nam se čine strogim.
Nije to strogost, odgovara mati, već samo red.
Monahinje se trude da drže „korak” sa ostalim svetom – o događajima van manastirskih zidova saznaju iz štampe ili sa društvenih mreža. Pretplaćene su na „Politiku”, a imaju i dva kompjutera, za mlađi svet, kao i mobilne telefone.
----------------------------------
Čuda svetog Lazara
U ravaničkoj crkvi nalazi se kovčeg sa moštima svetog kneza Lazara. Posle Kosovske bitke on je sahranjen u Crkvi Svetog Spasa u Prištini, a 1391. Kneginja Milica je tražila da se prenesu u Ravanicu. Mošti su tu bile sve do 1690. godine, kada su bežeći od Turaka ravanički monasi poneli kovčeg sa telom kneza Lazara ka Sent Andreji. Predanja kažu da su kovčeg nosili pešice 40 dana. Sedam godina kasnije, ravanički kaluđeri odlaze na Frušku goru i tamo obnavljaju zapušteni manastir Vrdnik kojem daju naziv Ravanica. Tu prenose mošti svetog Lazara gde ostaju oko 250 godina. U Beograd su prenete 1942. godine, da bi ih 1988. monasi poneli u Ravanicu. U manastir su prenete u čast jubileja – 600 godina od Kosovske bitke 1989. godine. Posle toga, priča igumanija, zabeleženo je nekoliko slučajeva isceljenja i ozdravljenja pred moštima svetog Lazara.
----------------------------------
Kako je Ravanica dobila ime
Postoje tri predanja o tome kako je Ravanica dobila ime. Prema prvom Miloš Obilić je rekao knezu Lazaru koji je često lovio u ovom kraju, „videh ondje lep zaravanjak (zaravan), gradi onde Ravanicu crkvu”. Prema drugoj verziji manastir je dobio ime po Ravnom, kako se Ćuprija zvala u doba Rimljana, dok treće predanje naziv manastira vezuje za istoimenu reku koja protiče ovim krajem.
Dejana Ivanović
objavljeno: 12.04.2015.
.jpg)
