Izvor: BKTV News, 05.Jun.2017, 08:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život ispunjen dobrotom: Sećanje na Sretena J. Karića
"U životu sam uvek tragao za nečim nedostižnim bez straha da mi iko natura kako ću da živim". I nije se ovom rečenicom Sreten Karić nikome pravdao.
Umeo je da živi život i za 68 zemaljskih leta proživeo je dva života. Preminuo je 27. aprila na dan Svetog Martina Ispovednika.
"Blago onom ko dovijek živi, imao se rašta i roditi", rekao je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije opraštajući se od Sretena.
A kako je zaista živeo Sreten, prvenac >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << Danice i Janićija, noseći ne malu obavezu prezimena Karić. Neposredan, velikog srca, široke ruke, veseljak... Radio je više za druge nego za sebe, brinuo o ljudima koje je voleo, starao se da porodici nikad ništa ne zafali, gradio kuće prvo braći pa sebi.
Sa svojom braćom Dragomirom, Zoranom i Bogoljubom i sestrom Oliverom, stvarao je Mobtel u Srbiji koja do tada tako modernu firmu nikad videla nije, sa suprugom Slavicom podigao četvoro dece, preživeo 11 godina izgnanstva. Mnogo je to i za dva života.
I u svim tim godinama mnogih iskušenja nikad nije skidao osmeh lica. Ništa mu nije "palo sa neba" sve je velikim trudom i radom stvorio, ali nikad nije prestao da u svakom čoveku vidi samo dobrotu, nikad se nije pokolebao da oprosti, nikad se nije ljutio duže od nekoliko trenutaka.
Ljudi koji su bili sa njim u dobru i zlu kažu da je bio sigurno jedini direktor koji nikad nije viknuo, a svi su ga slušali.
"Ko je mogao da ga ne poštuje, kada je on vlasnik kompanije, od mene tražio da mu ne odbijem ako mi nekad zatraži mobilni telefon za nekog prijatelja", priseća se Goran Božić vremena provedenog u Mobtelu na mestu pomoćnika generalnog direktora.
Sreten nije bio gazda, vlasnik... Sreten je pre svega, bio čovek.
Njegovi saradnici se sećaju da je dnevno znao da razgovara i sa pedesetak zaposlenih, da svakog pažljivo sasluša, pomogne, nađe najbolje rešenje za ljude i kompaniju. Bilo je mnogo dana kada je imao malo vremena za one koje je najviše voleo, ali je beskrajnom ljubavlju i nežnošću uspevao da nadoknadi svaki propušteni trenutak.
Nije bio strog roditelj, ali svaka njegova reč se poštovala.
Goran, Bojan, Gordana koju je dobio kao poklon za 34. rođendan i Stefan ne pamte da ih je otac ikad udario, ali je tražio je pokažu rezultate. Nisu morali da imaju sve petice, ali nije tolerisao ni dvojke.
Morali su da odaberu čime žele da se bave i da završe škole koje su izabrali, a on im se nije mešao u izbor. Kupovao im je knjige o istoriji Srbije kako bi naučili i znali odakle dolaze, učio ih da je porodica najsigurnije mesto na svetu, da je tradicija svetinja. U porodici Karić se i muzikalnost nasleđuje kao i prezime, a njihov otac je bio Ringo Star porodičnog orkestra "Plave Zvezde", duša svake zabave.
Još se prepričavaju njegove boemske noći u Tri šešira, drugovanje sa Tomom Zdravkovićem, lumpovanje uz pesmu "O ciganko moja" koju je posebno voleo. Uvek spreman da usreći ljude oko sebe znao je da živi život, da dostigne i ono što se činilo nedostižnim.
Dug je put Sreten Karić prešao od Ulice Vlade Raičevića u Peći gde je rođen preko Kipra, Londona, do Moskve, Minska, Toronta. Nikad se nije predao i svuda je uspeo da živi i stvara. Kako? To je samo on znao. Zašto? Zato što mu je, gde god je bio, dobrobit porodice, braće, sestre, uvek bila na prvom mestu.
Danas je 40 dana kako je Gospod pozvao Sretena. Otišao je skromno i dostojanstveno. Onako kako je i živeo. Drugačije nije umeo. Drugačije nije hteo. Ostali su bubnjevi, kolekcije filmova i stripova, ukoričena kolekcija svih brojevia Politikinog Zabavnika, njegov Orašac, najlepše bašte koje je uređivao, supruga koju je celim bićem voleo, deca koja su ga obožavala, unuci koji neće imati privilegiju da odrastaju sa njim.
Jedanaest godina je čekao da se vrati u svoju Srbiju, da opet prošeta Knez Mihailovom, da popije kafu u Moskvi. I nije mu se dalo. Vratio se, ali nije stigao na sva mesta koja su bila njegova najlepša sećanja. Jedanaest godina nije video svoje prijatelje, a 3.000 ljudi je došlo na njegovu sahranu.
Najdragocenije dete u porodici Karić, kako je njegova majka umela da kaže, sin prvenac, ponos, duša kuće bio je jedini čovek koji je prijatelje pozdravljao pitanjem "Kako su tvoji i mogu li nešto da pomognem?" Po tome su ga pamtili svi koji su ga poznavali, to je najvrednije nasleđe koje je deci ostavio. Čast vredna dva života.
