Izvor: Glas javnosti, 14.Sep.2009, 02:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život bez suza
Borimo se piće i ja muški, duže od pola veka. Šta pijem? Sve, čoveče, sve. Prvi put sam se nalokao od rakije dudovače. Nema više dudovače, dudovi omanuli, ne rađaju kao nekad. Napili se ćale i ja do koske, on zbog tuge a ja od radosti. Imao sam trinaest, a on je napunio četrdesetu. Majku ne pamtim, preminula je kad sam imao dve godine. Tatica je bio nastran, čim se zaljubi, ženi se. Ne sećam se koja mi je to maćeha bila po redu, da l peta da l šesta, tek trećeg dana pobegla je sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << tetoviranim harmonikašem. Tetovirani joj je bio prva i poslednja ljubav, a tatica se našao negde u sredini. Kad se o ljubavi radi ne isplati se da budeš negde između prvog i poslednjeg, u ko zna kakvoj sredini. Pio sam sa tatom do kraja, a onda sam ga, kao što je red sahranio i nastavio da pijem. Nemam posebnih razloga da pijem, pijem zbog pića, ono me dovodi u podnošljivo stanje duha.
Kad je dvojici mojih pajtaša umro drug Stari, napili se ljudi iskreno, od tuge, a ja ločem s njima. Bilo mi je žao obojice, pokušavam da isteram suzu, ali ne mogu. Gledaju me sumnjičavo, pusti, kažu, neku suzu, biće te lakše. I tako, ode Stari, oni su ga oplakali, ja nisam. Ponekad se ljutim na sebe, istorija pokraj mene prolazi, a ja nikako da zaplačem. Ubio se jedan naš veseli pajtaš. Pijemo za njegovu dušu. Neko plače, neko polako puni očima suzama, samo što nije zaplakao, a ja bez suza. Sedim, pijem i mislim o samoubici. I sve nešto kontam, ako je imao manje razloga da živi nego da se ubije, logično je što je potegao na sebe.
Živim bez suza. U lovu, ili kad se skupi društvo i proslavlja nešto u prirodi ili na nečijem splavu, moj je posao da seckam crni luk. Ni crni mi ništa ne može. Takav sam kakav sam, zora je, kao što kaže pesma svanula, a iz mog oka, uprkos pesmi, suza nije kanula. Događa se da u piću planem, da udarim ili da budem udaren, ali moju suzu niko nije izmamio. Nisam beslovesni pijanac, kad upadnem u rđavo društvo, umem da se dignem i odem. U kafani naiđem na trojicu poznanika, oni se, kao, bave politikom. Pijemo, i vidim nešto proslavljaju. Šta slave. Puštali su, vele, balončiće, jer je tiranin preminuo. Smeju se, a ja ih pitam šta im je smešno. A oni se cerekaju. Sednem za drugi sto, pijem svoje piće a oni postaju goropadni. Dobacim im da tako moje svinje grokću. Oni ne pristaju da budu svinje, a ja ne odustajem. Priđe jedan i ošamari me. On mene šamarom, a ja njega flašom. Drugu dvojicu sam sredio stolicom. Završim u ćorki. Ako, i to je za ljude.
Nisam neosetljiv čovek, doktore. Ponekad, posle velikog pića, pitam sebe; gde su ti suze, čoveče? Oko mene nepravda, svakojake nevolje, nesreće i tuga, a ja nikako da zasuzim. Navrzao se na mene poznati pisac. Ispituje me, hoće da me opiše. Kažu da je dobar pisac. Čitao sam i bolje knjige od njegovih, ali jadnijeg čoveka teško je naći. Privatno je iskren, ali u knjigama laže kao da mu od toga život zavisi. Gde sam potrošio suze, raspituje se. Pokušava da mi dokaže da su moji grešni preci potrošli sve suze i da je prirodno što sam ostao bez suza. Srbi, kaže, treba da se pokaju, da plaču više i iskrenije, a onda će ih svet zavoleti. Mezetim, pijem, meračim pisca ispod oka, i nekako mi drago što ne umem da zaplačem. Ne bih voleo da on opiše moju suzu.
Evo doktore, tebi priznajem, jutros sam se probudio u suzama. Sad ne znam da l sam se razboleo ili sam ozdravio? Kažeš da je to prirodno? U snovima, kažeš, plačem, žao mi je snova, a na javi sam bez suza, besan sam na javu. Ako je tako, neka bude tako. Ja ću rakiju doco, a šta ćeš ti?
.jpg)
