Izvor: Politika, 06.Avg.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živku se trag gubi u Rusiji
Prilikom javljanja porodici nije pričao o poslovima, uveravao ih je da je sve u redu i da „sve ide svojim tokom”
Porodica Živka Filipovića, vozača kamiona iz Inđije, poslednji put ga je čula u februaru 1999. godine kada je pokušao da stupi u kontakt sa svojom sestrom. On se, sa još nekoliko kolega davne 1991. godine uputio u Rusiju gde je radio kao kamiondžija za građevinske firme iz ove zemlje, iz Ukrajine i Kazahstana. Nestanak Živka Filipovića biće tema večerašnje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << emisije „Potraga” koja se emituje svakog petka od 21 čas na TV B92.
– Zvao je neposredno pred bombardovanje. Kako nisam bila kod kuće, na telefon se javila moja svekrva koja mi je rekla da mu je glas bio drhtav i da je bio izuzetno nervozan. Stekla je utisak da ga neko požuruje, dok je on neprekidno ponavljao „Gde je Tanja?”, tražeći mene. Zamolila ga je da pozove kasnije, ali se više nikada nismo čuli – kaže Tatjana Jagodić, Filipovićeva sestra.
Filipović je, kako kaže njegova porodica, u Rusiju otišao zbog nakupljenih problema kod kuće, želje za većom zaradom, ali i da bi se sklonio iz sredine koja mu više nije prijala. Što zvanično, što nezvanično, venčavao se ukupno 13 puta, a prema rečima njegovog brata, počeli su da mu prete i muževi njegovih bivših žena.
– Problemi su bili sve veći, a novca sve manje. Jedan od muževa je čak hteo da ga ubije, ali sam ga ja sačuvao – kaže Jovica Filipović, brat nestalog.
Iz jednog od prethodnih brakova, Filipović ima sina, a iz najduže, osmogodišnje veze kćerku. Poslednji put je videla oca kada joj je bilo devet godina, odnosno pred njegov polazak u Rusiju.
– Stavio me je u krilo, poljubio i rekao da mora da ide i da ne zna da li ćemo se više videti. Nisam ga shvatala ozbiljno, jer je često govorio slične stvari, ali ispostavilo se da se zaista posle toga više nismo videli – priseća se Ljubica Pribanović, Živkova kćerka.
– Stalno me je vodio sa sobom. Stavio bi me na bicikl i vozio gde god je išao. Sve o njegovom kasnijem životu znam samo iz priča, jer sam prešla da živim kod majke koja mi je branila da se viđam sa njim. Znam da je bio veliki boem, da je voleo žene, ali bez obzira na to želim da čujem i njegovu stranu priče. Jako bih volela da ga nađem i da mi kaže zašto nije sa mnom i zbog čega je otišao. Čak i ako je kriv za sve, volela bih da to čujem lično od njega – objašnjava Pribanovićeva.
Filipovićeva porodica ne može ni da pretpostavi šta se dogodilo sa njim, jer prilikom retkih javljanja iz Rusije nije pričao o svojim poslovima. Stalno ih je uveravao da je sve u redu i da „sve ide svojim tokom”.
– U tom Kazahstanu se svašta dešava. Možda mu je neko podmetnuo drogu da je prevozi, pa je sad negde zatočen. Onda pomislim da bi i iz zatvora mogao da se javi. Jedino što mi uliva nadu da je još uvek živ je njegov optimizam kojim je uvek zračio – kaže sestra nestalog Filipovića.
Zanimljivo je da porodica nije prijavila nestanak policiji. Mislili su da ima neki razlog zbog koga im se ne javlja, a i očekivali su da bi im ljudi sa kojima je otišao u Rusiju javili da se nešto dogodilo. Zbog toga su pokušavali da ga pronađu na druge načine.
– Bio sam u ruskoj ambasadi gde sam ostavio fotografije i podatke o njemu. Iako su mi tad rekli da će mi javiti ukoliko nešto saznaju, ni do danas nisu zvali. Raspitivali smo se i preko prijatelja i svih koji bi mogli nešto da znaju, ali bezuspešno – kaže brat Jovica Filipović.
Porodica je, preko prijateljice iz Ukrajine postavila Živkov profil na ruski sajt koji se bavi uspostavljanjem izgubljenih kontakata, ali još uvek nisu dobili nikakav odgovor.
Živko Filipović visok je 185 centimetara, ima crnu kosu i smeđe oči. Na podlaktici ima istetovirano srce probodeno strelom, s upisanim datumom odlaska u vojsku, a ispod vrata ima ožiljak od davne operacije. U Inđiji ga, kažu, pamte kao čoveka koji je voleo „lepo da se nosi”, a najčešće je nosio bela odela.
B. Mališ
[objavljeno: 07/08/2009]
