Izvor: Politika, 11.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zid od belih ruža
Ljubav i emocije nemaju oblik, ne mere se ciframa, ne nestaju i ne mogu se obaviti čekom od bilo koje penzije
Uobičajeno je da većina nas, kada sluša ili čita neku ljubavnu priču sa srećnim krajem, "okrene oči", odmahne rukom i kaže: "Ma daj patetika, prazna priča, toga nema u realnom životu, od toga se ne živi". Iako, možda, mnogi, negde u dnu duše, kada ostanu sami sa svojim mislima, žele da je, upravo, ta patetična, priča njihova životna priča. Ali, ophrvani >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dnevnim obavezama i trkom za "preživljavanjem i opstankom", često ne razmišljamo o sadržaju "kofera uspomena" koji će nam praviti društvo u sutrašnjim penzionerskim danima, pomislimo: "To je za knjige i priču, nema se vremena za sve to".
Ipak, na svu sreću, da ljubav, romantika i strast nisu samo privilegija literature, da mogu da traju decenijama između dva bića uprkos svim životnim nedaćama, kojih nikada srpskom podneblju nije nedostajalo, govori i životna priča njih dvoje.
Na periferiji Beograda, u skromnoj porodičnoj kući, jedinim stečenim materijalnim dobrom, zahvaljujući daru roditelja, a ne države i društva, žive nekadašnji univerzitetski profesor i njegova žena, ljudi koji su život posvetili lečenju bola i patnje drugih. Da žive u nekoj zapadnoevropskoj zemlji ili Americi iznos na njihovim penzionim čekovima ne bi zadavao muka i ne bi brinuli o sastavljanju kraja s krajem, već bi im omogućio opušteniji i lagodniji život. Ali, oni su tu.
U Srbiji – zemlji u kojoj se ljudi, koji su živote posvetili održavanju tuđih, ne ubrajaju u zaslužne građane s posebnim penzionim čekom. No sve to njima ne smeta da i dalje vole svoj poziv, kao i ovo tlo na kojem su potekli i na kome su radili.
Značenje njegovog imena je, na jednom od drevnih jezika, kako kaže njegova životna saputnica Mila, Onaj koji spasava svet – a on je to celog svog radnog veka i činio.
– Zaboli me to kada prođem pored štanda sa knjigama i ugledam naslove koje bismo i ja i on voleli da pročitamo. Priđem, pogledam, izvesno vreme knjigu držim u rukama, onda pogledam u novčanik i ostavim je. Tada, uvek iznova, krenu i uspomene. Setim se svih dana i noći u kojima nije skidao svoj mantil, naših briga i strepnji hoće li pojedini pacijenti dočekati zoru. Kroz glavu mi prođu sve one šetnje ulicama, demonstracije..., moja polomljena rebra i povređeno koleno najstarijeg deteta, dar vremena koje je za nama. Najčešće sebi tada postavljam pitanja:Čemu sve to? Kada će već jednom zaista biti bolje? Ali, kada uđem u naš dom i pogledam njega, kako čita novine, setim se samo naše životne priče i zaboravim sve – sa osmehom na licu, uz popodnevnu kafu, kazuje nam Mila.
Ne nosim burmu, govori ona, nisam je ni dobila, jer kako mi je rekao: "Znaš, nikada nisam imao dovoljno novca da ti kupim prsten kakav bih želeo da imaš". Dok razgovaramo sa njom, profesor sedi i krajičkom oka nas posmatra. Odmahuje glavom. Iako nam ništa ne govori, svaki njegov gest, osmeh u uglu usana, potvrđuje njene reči, kao i njihovu bezgraničnu ljubav.
– Deco, verujte još osećam ukus šumskih jagoda sa Kosmaja, koje mi je ubrao na našem prvom sastanku. Uvek mi je u podsvesti zid prekriven belim ružama na dan našeg venčanja. Katkad kada me iznervira, ili kada se oko politike raspravljamo, budem jako ljuta, ali onda se setim da je taj čovek koji me je naljutio svoju dozu vakcine protiv variole vere podelio sa mnom, jer ja, zbog nestašice, nisam mogla da je dobijem kaže ona.
– On ne priča mnogo, nije od onih ljudi koji pričaju o svojim emocijama, ali njegovi postupci su najrečitija potvrda ljubavi. Dok radite smatrate da će vam se jednog dana društvo odužiti, ali ne računate da se taj dug meri aršinima političke partije koja je na vlasti. Onda dođe trenutak kada u rukama držite ček od penzije i tada se zapitate: "Bože, kako li je drugima, kojima je društvena potvrda rada znatno skromnija" kaže Mila.
– Međutim, ljubav, emocije nemaju oblik, ne mere se ciframa, ne nestaju i ne mogu se obaviti čekom od bilo koje penzije. One su tu, okružuju nas i pomažu da taj ček od penzije ne boli baš toliko – savetuje nas Mila.
Poslednjih godina u svetu postoji trend da svojim voljenima možete posvetiti zvezdu na nebu, nazvati je njihovim imenom. Oni nisu jedno drugom posvetili zvezde jer, kako kažu, njihove zvezde su njihovo četvoro dece, spaseni životi i vera da će na dlanu sutrašnjice, osim uspomena, biti i drugih radosti.
Gordana Bašović
[objavljeno: 11.12.2006.]
