Izvor: Politika, 19.Jul.2010, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Želja za sigurnim poslom
Aki je dečko koji dolazi u Svratište od prvog dana kada je ono otvorilo vrata za svu decu koja žive i rade na ulici
Prema grubim procenama, jer preciznih nema, na beogradskim ulicama živi i radi oko 600 dece. U većini su to romski dečaci i devojčice koji nemaju adekvatan smeštaj i ishranu.
Aki ima četrnaest godina i jedan je od siromašnih romskih dečaka koji redovno dolazi u Svratište. Ima mnogo volje i želje da nastavi započeto školovanje da bi stvorio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bolju budućnost. Sad je raspust i više vremena provodi radeći na ulici. Već nekoliko godina pere automobilska stakla na jednoj od beogradskih raskrsnica, jer svako ko se bavi ovim poslom ima svoju lokaciju kojoj je veran.
Naučio je da nema i da kuburi sa novcem, ali to je prihvatio kao prolaznu fazu u svom životu, s obzirom na to da ima planove da se školuje i postane dobar zanatlija. Još nije odabrao zanat kojim bi se bavio, ali rado će se zaposliti i u Gradskoj čistoći. To je posao kojim se bave mnogi Romi i vidi da pristojno žive.
– Nije lako raditi „na brisače”. To je nesiguran posao: jedan dan ima vozača koji baš hoće da im opereš stakla, drugi dan, kao za inat, retko ko želi da mu pereš šoferšajbnu.
Objašnjava da su vozači različiti. Neki se ljute što su tu i kažu da ometaju saobraćaj i da ih treba hapsiti.
– Ja uvek radim kada je crveno svetlo. Čim se upali zeleno, sklanjam se sa kolovoza. To sam naučio.
Najlepše je kada neko kaže da je brzo i lepo obavio posao i časti ga. Tad mu je drago jer ne samo da je zaradio već je dobio i pohvalu.
Njegova majka ne radi. Nije baš ni najboljeg zdravlja. Otac sakuplja stare novine i kartone, mada je srećan ako nađe neki komad gvožđa koje je skuplje od kartona. Ocu pomažu mlađa braća, povremeno i Aki.
– Nekada je s ocem išla i majka da bi više sakupili, ali sada nema snage da se time bavi. Na poštedi je. Odmenili smo je mi.
Svratište je mesto na kome se Aki odmori od svega: rada na ulici, briga zbog besparice koja mu teško pada... Kako ovde dolaze uglavnom njegovi vršnjaci rado igraju stoni fudbal ili razgovaraju. Kada je toplo sa ostalim drugovima ide na kupanje na Adu.
– Ovde dobijemo velike peškire, majice i kratke pantalone. Ko nema, može da računa i na kupaće. Kada se vratimo, gladni smo, a ovde imamo hranu. Čeka nas večera. I još malo odmora, pa idemo da prošetamo gradom za svoju dušu, a onda u baraku na spavanje.
Živi na periferiji i kao i mnoga siromašna deca želi da ima bolji život kada poraste. Nije lako biti bez novca, često gladan, željan mnogo čega.
Voli što u Svratište može da svrati kad god poželi, jer je otvoreno dvadeset četiri sata. Uvek su tu dežurni vaspitači. Ako zatreba, neko od dece ulice ovde može i da prenoći. To je posebno izraženo u zimskim mesecima kada hladnoća stisne grad, a oni nemaju gde da se zgreju osim ovde.
Deci koja žive i rade na ulici Svratište zato i jeste posebno i jedinstveno mesto u ovom velikom gradu i nije ni čudo što im je toliko priraslo za srce.
Snežana Prljević
objavljeno: 20.07.2010.
