Izvor: BKTV News, 23.Jun.2013, 16:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zbog otkaza na ulici 374.620 ljudi
Od 2000. godine do danas desetkovan broj zaposlenih, ali niko zbog toga još nije odgovarao. Radnici očekuju makar izvinjenje za 374.620 zvanično izgubljenih radnih mesta i za uništenu srednju klasu.
Malo se ko u zemlji bavio traženjem krivca za desetkovanu radnu snagu i ekonomski krah posle „srpske oktobarske revolucije“ 2000. godine. Prvi (i jedini) pokušaj izvinjenja zbog „zločina vlasti protiv privrede i građana“ dali su usamljeni ekonomisti predloživši svom strukovnom >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << savezu rezoluciju koju bi usvojio Socio-ekonomski savet Srbije. Predlog je, te 2010, odbijen jednoglasno.
ako se pitanje odgovornosti vratilo u fioku i pre nego što je započeta rasprava. A da li bi uopšte iko trebalo da odgovara za 374.620 zvanično izgubljenih radnih mesta, propalu privatizaciju, uništenu radničku klasu i rekordnu stopu nezaposlenosti – više se i ne postavlja.
Dok su i levica i desnica ujedinjene (samo) u stavu da ovako nije moralo biti i da su „reforme“ spore i neuspešne, ni 13 godina kasnije nema konsenzusa o tome kojim putem ići dalje. U čekanju novog sutra, ali bez vere da će ono biti bolje, radnička klasa očekuje da i njima neko konačno položi račune, ako ne baš izvinjenje. Najviše ga očekuju iz – Nemanjine 11.
Političku elitu, pak, i sindikati i poslodavaci, i struka i nauka, apostrofiraju kao najodgovorniju za „izgubljenu deceniju“.
- Generalno, odgovorni su oni koji su mogli drukčije da vode ovo društvo, a nisu. Dakle, oni koji su imali moć. Odgovorni su i oni koji su znali, a nisu ništa činili da to znanje usmere u korist javnog dobra – smatra sociolog Srećko Mihailović. – Pojednostavljeno, odgovorni su političari i inteligencija, elita.
On, međutim, smatra da sunovrat nije započeo 2000, već najmanje deceniju ranije, kao da ni najveći problem nisu ugašena radna mesta već ona neotvorena.
Sociolog Miroslav Ružica, koji je godinama bio viši naučni saradnik u Svetskoj banci u Vašingtonu, a od 1992-1999. predavao je socijalnu politiku na Univerzitetu Indijane u SAD, smatra da je u „propustima“ prednjačila politička elita. Epilog njihove vladavine je, navodi on, takav da imamo nezaustavljiv rast deficita u trgovinskoj razmeni i nacionalnom budžetu, velike devizne privatne i državne dugove, kao i ekstremno nizak izvoz nalik zemljama u razvoju.
- Sve to je dovelo do katastrofalno niskog nivoa zapošljavanja, izuzetnog porasta nezaposlenosti, veštačkog rasta životnog standarda, ali i pretećeg rasta siromaštva.
On dodaje da je „na delu“ vidljivo i specifično i višeslojno formiranje srednje klase:
- Preduzetnička klasa je nova, još bez identiteta i jasne socijalne pozicije, ali duboko integrisana sa političkom elitom. Njeno poreklo je bivša nomenklatura, ratni profiteri, rentijeri na bazi državnih funkcija i ilegalna trgovina (cigarete, droga). Takvo poreklo delom objašnjava i funkcionisanje institucija u kojima se održavaju politička patronaža, klijentilizam, nepotizam i neinstitucionalno lobiranje. Zato nam se i nameće hipoteza da su naše elite više rivali, lovci na plen, nego ideološko-programske alternative za vođenje društva i njegovo usmeravanje.
Poslodavci, međutim, „krivicu“ raspoređuju i tvrde da uprkos tome što najveću odgovornost snosi „politička elita“ deo je i na – narodu.
- Patimo od hroničnog nedostatka preduzetničkog duha i u našem društvu se ljudi koji rade i imaju rezultate nipodaštavaju, dok se lažne vrednosti ističu u prvi plan – kaže Dragoljub Rajić, direktor Unije poslodavaca Srbije. – Pored nasušne ekonomske reforme nama je pre svega potreba suštinska reforma obrazovanja i prosvećivanje širokih masa, kako bi oni shvatili da je sudbina u njihovim rukama i da moraju biti preduzimljivi ako žele da menjaju svoje okruženje i svoj život, a ne da budu pasivni i čekaju da drugi reše njihove probleme. Kriza u kojoj se nalazimo mnogo je manje posledica dejstva svetske ekonomske krize nego odraz našeg sopstvenog mentaliteta.
Ne amnestira, međutim, nijednu od prethodnih vlada:
- Kada se svaka politička stranka bude sagledavala isključivo po rezultatima sopstvenog rada, tek tada će se stvari u Srbiji promeniti.
Sindikalni lideri tvrde da narod ne bi trebalo „prozivati“ ni za šta jer se radnicima već godinama manipuliše i iz njih se izvlače i poslednji atomi snage. Ivica Cvetanović, predsednik Konfederacije slobodnih sindikata, zato tvrdi da je danas teško naleteti na „zadovoljnog zaposlenog“:
- U razgovorima sa radnicima po celoj Srbiji još nisam sreo nijednog koji bi kazao: „Da, ja sam srećan što je moja fabrika prodata, moj novi gazda je dobar poslodavac, fin i pošten čovek, i plaća me dovoljno, decu mogu da prehranim“. Naprotiv, priče radnika su apokaliptične i oni ne vide izlaz iz socijalne bede.
Cvetanović dodaje da uprkos poražavajućem bilansu još niko nije sagledao kolika je realna šteta napravljena rasprodajom državne, društvene imovine i prodajom preduzeća:
- Ako bi se danas tražili krivci za propast srpske ekonomije i privrede, spisak „grešnika“ pojedinaca bio bi podugačak, ali je suštinski, glavni krivac država. Ona diktira makroekonomiju, ona kreira privredni ambijent, ona se stara da svi imaju jednaka prava, ona se brine da njeni podanici ne budu žedni, gladni, goli i bosi. A kod nas su se, od svega korisnog iz sveta, zapatile tri najgore moguće pojave – rasprodaja imovine, korupcija i tajkuni.
DESTRUKCIJA
- Socijalni dijalog je potpuno zamro i do sada niko nije izračunao koliko nas ukupno košta „ekonomija destrukcije“ i loša privatizacija preduzeća – kaže Cvetanović. – Sigurno je reč o milijardama evra. Srbiji je u ovom momentu neophodan ekonomski guru da reši sve privredne, finansijske i socijalne probleme.
Izvor: Novosti
Tweet
