Izvor: Glas javnosti, 15.Maj.2009, 04:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaustavite Rojtersa!
To je već legenda koja se prenosi s novinarskog kolena na novinarsko koleno - prenosioci se kunu da je u vreme samoupravnog socijalizma, kada je sloboda štampe bila zagarantovana demokratskim metodama - zavrtanjem ušiju i uvrtanjem ruke - neki visoki komunistički funkcioner, jal Marković Draža, jal neki drugi, dočuo da je izvesni drug Rojter, iz milošte zvani Rojters, počeo da čačka mečku i obaveštava međunarodnu javnost o velikim demonstracijama na Beogradskom univerzitetu (mada ima >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << onih koji bi ruku dali da su demonstracije bile na Kosovu). Razljućen činjenicom da među drugovima novinarima ima operisanih od direktive i autocenzure, taj funkcioner je besno uskliknuo: „Ko je taj Rojter. Zaustavite Rojtersa!“
U međuvremenu je u Srbiju stigla tekovina poznatija kao sloboda misli i izražavanja - zbilja možeš da napišeš šta hoćeš, osim u retkim trenucima kad ne možeš da napišeš šta hoćeš. Uz broj novinara, naime, naprasno je porastao i broj advokata, a posebno broj „poniženih i uvređenih“, „uglednih“ s dva svedoka koji će to potvrditi i onih koji se tako osećaju. Drugovi Hrvati bi rekli - jako je puno onih koje muči „himbena objeda“, po srpski rečeno - duševni bol.
Tako da se novinari već odavno ne viđaju po konferencijama za štampu, nego ispred sudnica, a nisu u pitanju izveštači, nego - okrivljeni. Čitanjem rasporeda suđenja na vratima sudnica ponekad se stiče utisak da je svrha postojanja srpskog pravosuđa da se na bilo koji način, konačno, zaustavi taj Rojters.
Najnoviji slučaj - kolege iz jednog dnevnog lista osuđene su za samo dan suđenja na kaznu od 300.000 dinara zato što su objavili sliku „jednog“ opozicionog političara kako izlazi iz male dvospratno-trospratne vile na Dedinju u vozilu tipa „najnoviji džip“. Političar, naravno, ne spori da živi u toj vili „pod kiriju“, ne spori da vozi taj džip koji su mu ustupili izvesni članovi njegove male stranke s velikim ambicijama i zavidnim voznim parkom, ali „spori“ da odgovori na pitanja otkud mu novci, tabloidno-lički rečeno: „Oklen pare, frajeru?“ I, pošto se na jednoj slici sporne vile u vidu štamparske mrlje nazire izvesna kreatura čija je kontura prepoznatljiva kao i retke fotografije čudovišta iz Loh Nesa ili himalajskog Jetija, supruga političara tužila je dotični dnevnik, najpre jednom, a potom još 150 puta, utvrdivši da je na slikama maloletno dete iz njenog braka sa zajmoprimateljem džipa. Sudija u dotičnom predmetu presudila je po kratkom postupku - da se sve slike predaju porodici „štamparske mrlje“, te da list plati kaznu, a onda nek se pripreme za još 150 susreta koji će od pedesetog prerasti u lepu tradiciju.
Pošto su zakoni u ovoj zemlji ko pisani da u njima pozitivni junaci budu silovatelji, džeparoši, doajeni burazerske ekonomije, tajkuni, plaćene i neplaćene ubice, vozači koji malo idu desnom, ali više levom trakom preko pune linije i drugi čija krivica nije tako lako dokaziva niti zdrava za dokazivanje, sudovi efikasnost povećavaju tako štono strogoću ne treniraju ni na Scilama i Haridbama, niti na nepoznatim silama koje se naprasno pojavljuju i nestaju s televizora, već na nečemu što se nekada zvalo „sedma sila“.
To je profesija silna i nezahvalna - ako vam ne upadne sikira u med, pa da izveštavate o kuvanju, turizmu, heklanju i hortikulturi - velika je verovatnoća da ćete kad tad završiti pred nekim opštinskim sudijom, šćućureni na optuženičkoj klupi, neprijatno iznenađeni nuspojavama profesije o kojoj ste maštali u osnovnoj školi dok ste pisali sastav: „Šta ću biti kad porastem?“ Tad, istina, ako ste malko stariji, niste znali da i „štamparska mrlja“ može biti zloupotreba maloletnika i pravo na privatnost, niste sumnjali da sudiji morate objašnjavati razliku između metafore, hiperbole, oksimorona i igre reči, činilo vam se da su ti novinari „dobri momci“ koji pišu o „lošim momcima“. A ispostavilo se da su novinari „loši momci“ koji dokazuju navode iz privatnih tužbi „dobrih momaka“. I devojaka.
Bolje je bilo u vreme „čede“. Znao si šta ne smeš, i sud te mogao „zadesiti“ jedino kad prababa ode na onaj svet, pa se zatekneš tu usred ostavinske rasprave, merkajući kome pripada voćnjak u Grockoj. „Čeda“ je čovek jedino hteo da bar na jedan dan zaustavi tog Rojtersa. Smeo poduhvat. Ovi današnji imenjaci imaju suptilnije metode - oni bi da zaustave od A (FP) do Š. A onda ćemo se najzad posvetiti kuvanju.
