Izvor: Danas, 21.Mar.2015, 09:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zatvorski vaspitači na udaru
Ma koliko se činilo, gledajući sa strane, da se u jednom zatvoru disciplinuju samo osuđena lica, mnoge će iznenaditi podatak da se disciplinski postupci često pokreću i protiv zaposlenih u zatvoru - stražara, vaspitača, majstora, kuvara, medicinskih tehničara. U formalno-pravnom smislu između zahteva za pokretanje disciplinskog postupka nema razlike, s tim što se po važećem zatvorskom ustavu - ZIKS-u (Zakonu za izvršenje krivičnih sankcija) primenjuju različiti članovi. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas <<
Zaposleni se po istom zakonu kažnjavaju na osnovu čl. 266, koji poznaje šesnaest stavki za teže propuste u radu, zbog čijih povreda može da se desi i gubitak posla. Da li je neko od zaposlenih učinio teži ili lakši disciplinski prestup, to procenjuje upravnik zatvora koji pokreće zahtev za pokretanje disciplinskog postupka. Isto kao i kod osuđenih, akteri u nekom događaju pišu izjave. Kod zaposlenih se dešava da službeno lice protiv kojeg je pokrenut disciplinski postupak nije u prilici da piše izjavu niti da usmeno obrazloži šta se desilo. Takođe, disciplinski postupci se ne pokreću protiv načelnika službi ako nešto pogreše. Zato kod običnog smrtnika, dovoljno je da neko od kolega ode kod upravnika i da se požali na nečije ponašanje i da se pokrene mehanizam disciplinskog postupka, koji se često zloupotrebljava od onih koji imaju vlast u zatvoru. Onima koji pokreću disciplinski postupak bitan je često i banalan povod (recimo da je pričao sa psom). Kao krucijalni dokaz da je neko počinio prestup predsednik disciplinske komisije, može da navede: "Priča se!?" Bitna im je psihička tortura - mobing koji sprovode često prema nedužnom čoveku. Sa jedne strane znaju da se kod osumnjičenog javlja osećaj krivice, a sa druge pokazuju da imaju moć i na ovaj način učvršćuju svoju poziciju.
Disciplinske kazne prema pojedinim službenicima imaju i preventivno značenje u odnosu na druge, mlađe po stažu kolege, koje se na taj način drže u stanju straha. Rukovodioci se osiono ponašaju, a predsednik disciplinske komisije se ponaša prema osumnjičenom službenom licu gore nego prema osuđenom. Ne dozvoljava mu branioca, a tokom same rasprave u kojoj se službeno lice stavlja apriori u poziciju krivca oduzima mu vreme i požuruje. Članovi disciplinske komisije, kao ukrasi u nekakvoj ikebani, takođe kolege osumnjičenog, ćute, jer znaju da će biti kažnjen. Tako da sama disciplinska rasprava ima formalni značaj, jer od samog upravnika i njegove milosti i dobre volje zavisi kako će disciplinski postupak biti okončan: gubitkom posla, suspenzijom ili procentualnim novčanim kažnjavanjem obično od 20 odsto od jednog do tri meseca. Ono službeno lice koje otrči kod upravnika i ubedi ga da mu ne pokrene disciplinski postupak, ako je recimo spavao na radnom mestu, biva spašeno od disciplinskog procesuiranja. Postoji situacija kada službeno lice odlazi kod upravnika zatvora da bi se nagodilo da iznos disciplinske kazne bude što manji. Zauzvrat mora nešto da odradi i da se zakune na lojalnost do groba.
Tako da se mogu desiti apsurdne situacije. Nadzornik i vaspitač će biti kažnjeni po pet odsto od plate, jer su dozvolili da osuđenik urinira na vratima vaspitačke kancelarije. Dok će nepodobni vaspitač biti kažnjen sa dvadeset odsto jer je napravio slovnu grešku u internom dokumentu, i odbio da prihvati radne zadatke, jer radi sam, pošto za koleginice koje su na bolovanjima nije određena zamena. Iako postoji mogućnost žalbe višoj instanci - Upravi za izvršenje u Beogradu, retko kome se prihvata žalba. Ipak, najgore na poslu prolaze oni koji su sudskim putem dobili ustanovu u kojoj rade, i tako vraćeni na posao. Prema njima se primenjuju razne mobing aktivnosti koje ih dovode do teških psihičkih tegoba. Za to vreme osuđenici za svoje disciplinske prestupe mogu biti oslobođeni krivice ili kažnjeni uslovno na kaznu samice ili smeštaj u OPN (Odeljenje pojačanog nadzora), najduže do šest meseci.
Dakle, ako prosečan zatvor shvatimo kao jednu socijalnu laboratoriju, u kojoj se primenjuju različiti eksperimenti, možemo zaključiti da je model disciplinskog kažnjavanja, kako osuđenih tako i zaposlenih, usavršen do perfekcionizma. Da li disciplinsko kažnjavanje zaposlenih uvek ima smisla, nije bitno. Kao ni šta je nesretnik - zaposleni uradio ili rekao. Bitno je da oni koji disciplinski kažnjavaju drže zaposlene, pre svega zatvorske vaspitače, u kontinuiranom stanju straha i pokornosti.
Autor je sociolog
.jpg)
