Izvor: Politika, 28.Jun.2015, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto u Kraljevini Jugoslaviji nije podignut spomenik Principu
Kraljevina SHS, i kasnije Jugoslavija, bila je tokom čitavog svog postojanja suočena s mnogim problemima. Iznad svega, ona je bila okružena brojnim i moćnim neprijateljima, uživala je razmerno malu podršku savezničkih velikih sila, oslanjala se na regionalni savez koji će se pokazati kao nedovoljan i nepouzdan. U samoj državi vlasti su se suočile s političkim i ekonomskim krizama, kao i s nezadovoljstvom drugih naroda i manjina, od kojih su neki tokom četiri godine ratovali protiv Srbije.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Jugoslovenska dinastija je tokom međuratnog razdoblja nastojala i da stupi među evropske dinastije. Venčanje kralja Aleksandra i rumunske princeze Marije Hoencolern Sigmaringen – potomkinje i engleskih, nemačkih, danskih, ruskih... vladara – trebalo je da konačno jednu srpsku dinastiju (u tome do tada nisu uspeli ni Obrenovići ni Petrovići-Njegoši) dovede u srodstvo s evropskim kraljevskim porodicama... Ne zaboravimo ni Solunski proces i sukob srpske krune sa svojim crnorukaškim pretorijancima. Iako posredno povezani, „mladobosanci” su ipak ostali vezani za tajnu oficirsku organizaciju. Prevratnici jednom, neki od njih su uskoro prišli zabranjenoj Komunističkoj partiji i postigli zavidnu karijeru u prvoj zemlji socijalizma – Sovjetskom Savezu s kojim je jugoslovenska monarhija poslednja na kontinentu obnovila diplomatske odnose.
Koliko je takva jugoslovenska država mogla sebi da dozvoli zvanično slavljenje vidovdanskih atentatora iz 1914. godine? Osovini spomen im je učinila – table, ulice... Kapela-kosturnica podignuta je privatnom inicijativom. Prva velika godišnjica – dvadeset i pet godina ili četvrt veka – došla je 1939. godine, kada je 15. septembra osvećena kapela spomen-kosturnice na Koševu, nadomak Sarajeva. Ne treba zaboraviti da je u to vreme Vermaht razarao Poljsku, a jugoslovenski susedi se nadmetali koji će pre doći u okrilje Osovine. Tada je namesništvo pokušalo da se nekako umili moćnim neprijateljima. Nešto ranije zabranjena je velika knjiga Vladimira Ćorovića „Srbija i Austrougarska u 20. veku”. Pod pritiskom slovenačkog nacionalnog vođe jugoslovenska vlada prihvatila je poniženje da donosi zakone o ograničavanju prava Jevreja...
U takvim okolnostima teško je i nemoguće bilo očekivati da kruna i vlada uzmu otvoreno učešće u slavljenju Gavrila Principa i njegovih drugova, sve i da se nisu grozili atentatora i prevratnika. Bilo je tu solidarnosti i ličnog pogleda na svet, ali treba reći i da je tadašnja jugoslovenska nacionalna ideologija savila slobodu i junačku borbu za nju. Ona je vodila ka jugoslovenskom ujedinjenju. U toj borbi Srbi i Jugosloveni imali su svoga Bruta i Mucija Scevolu, i to tokom čitave istorije, od Obilića do Principa. Uostalom, da nije bilo tako, Žugić ne bi pucao u mađarskog i svog pukovnika 1941. i ne bi Spasić i Mašera tih dana potonuli sa svojim brodom.
*Docent Filozofskog fakulteta u Beogradu
