Izvor: Politika, 11.Mar.2015, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto se nismo oženili
Najmanji broj tridesetogodišnjaka koji nose burmu živi u Beogradu, prosečan srpski muškarac staje na ludi kamen u 33. godini
Tridesetjednogodišnji Predrag Kisin deli sudbinu tipičnih momaka na pragu tridesetih: šarmantan je, obrazovan i nije u braku. Iako vodi prilično intenzivan društveni život i stalno je okružen devojkama, Predrag kaže da je o braku počeo da razmišlja poslednje dve godine – kada se njegova rođena sestra udala i dobila decu.
– Nekako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u isto vreme, i moja sestra od strica je postala mama i odjednom se porodica „popunila” bebama, pa sam i ja počeo da razmišljam u „množini”. Imam tu privilegiju da sam najmlađi brat, pa me porodica još ne „pritiska” za bebe. Znam da mnogi moji vršnjaci svoje odlaganje matičara pravdaju rečima „samo da mi je radna knjižica i krov nad glavom, pa da odem da biram burme”, ali ja imam i kuću i posao, pa se ne ženim” – kaže Predrag.
Zbog čega pitamo Predraga:
– Za mene je brak veoma ozbiljna stvar, mislim da je to više od ljubavi. Mora da postoji poštovanje između partnera i oni, po mom shvatanju, moraju da imaju zajednička interesovanja i stavove da bi taj „projekat” uspeo. Ne treba stati pred matičara „zato što je došlo vreme za ženidbu” niti se zaletati u brak i tešiti se mišlju – „uvek mogu da se razvedem”. Iz iskustva nekih mojih drugara koji su prošli kroz pakao brakorazvodne parnice mogu da zaključim da to nije ni jednostavno, ni bezbolno – naročito ako su tu i deca – zaključuje ovaj momak.
Na konstataciju da se većina njegovih vršnjaka žali da su devojke postale „sponzoruše” i da očekuju od mladića da im obezbedi život na visokoj nozi, on kaže:
– Ja ne idem po splavovima i ne silazim u „silikonsku dolinu” i nikada tamo ne bih tražio devojku. Pre bih partnerku tražio na poslu ili u društvu svojih prijatelja i radije bih prišao devojci na autobuskoj stanici nego u ulici Strahinjića Bana. Po mom mišljenju, kafić nije mesto gde se traži devojka. Jer ako popijem tri piva, ne mislim ozbiljno ništa što kažem – iskren je Predrag.
On se uklapa u statistiku koja svedoči da svaki drugi muškarac na pragu tridesetih u Srbiji nije u braku, kao i da najmanji broj pripadnika jačeg pola koji nose burmu živi u Beogradu. Naime, poslednji popis stanovništva pokazao je da od 125.496 muškaraca od 30 do 39 godine u Beogradu, 67.231 nosi burmu, a 53.260 nije u braku. Drugim rečima, 53 odsto Beograđana nosi burmu, a 47 odsto nije izašlo pred matičara. A česta žalopojka dama na pragu tridesetih – da nema dovoljno muškaraca – konačno ima statističko „uporište”. Naime, u Beogradu živi čak 6.026 žena više od muškaraca, od 30 do 39 godine. Prosečan srpski muškarac, kažu statističari, staje na ludi kamen u 33. godini.
Predragovom vršnjaku Nikoli Tomiću razmišljanje o braku udaljeno je koliko i Srbija od Evropske unije. Ovaj diplomirani inženjer elektrotehnike još se baškari u svojoj momačkoj sobi, voli situaciju u kojoj „nikome ne mora da polaže računa gde je, sa kim je i kad će da se vrati kući” i ima maglovitu predstavu o tome šta je „Infostan” i koliko koštaju računi za struju, kablovsku, internet i telefon. Njegova računica je prosta: mladost je jedna, a vremena za brak i bebe uvek ima. Nikola nema problem da otvoreno govori zbog čega ne želi pred matičara, ali ne želi da se fotografiše za novine „da njegovu majku ne bi zvale prijateljice i podsećale da je on jedini koji beži od ženidbe”.
Pa nisam lud, kaže Nikola, i tezu o sopstvenom „zdravom razumu” brani tvrdnjom da su njegovi oženjeni drugari otišli u kolektivno dužničko ropstvo da bi podigle kredite za stan, nameštaj, belu tehniku...
– Ovo je Srbija, ovde se od muškarca očekuje da stvori krov nad glavom za svoju porodicu i obezbedi sve uslove za njeno funkcionisanje. Nisam siguran da želim da žrtvujem svoju mladost na oltaru iščekivanja kada ćemo živeti bolje i strepnje da li ću sledeći mesec biti proglašen za tehnološki višak u svojoj firmi. Rizikujem da zvučim kao kukavica, ali još nisam razrešio dilemu – da li uopšte želim da živim ovde. Većina mojih drugova je „tamo daleko”, neki su srećni, a drugi nostalgični i depresivni, ali svima je zajedničko da su zaposleni i ne razmišljaju kako će da prehrane porodicu. Osim toga, ne želim da dođem u situaciju da želim da pakujem kofere i tražim iseljeničku vizu, a moja buduća supruga shvati da nema snage da počne život na novoj adresi. To su stvari o kojima razmišljam i koje moram da razrešim pre nego što odlučim da izgovorim sudbonosno „da”. Konačno, biologija je na mojoj strani. Ja mogu da stvaram porodicu i u četrdesetim godinama – zaključuje ovaj momak.
Katarina Đorđević
objavljeno: 11.03.2015.
