Izvor: Danas, 08.Avg.2014, 12:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto je „suočavanje s prošlošću“ važno
Režim Slobodana Miloševića je formalno svrgnut u oktobru 2000. godine, dok je demokratska vlast u Hrvatskoj uspostavljena nekoliko meseci ranije, nedugo nakon smrti Franje Tuđmana.
Režim Slobodana Miloševića je formalno svrgnut u oktobru 2000. godine, dok je demokratska vlast u Hrvatskoj uspostavljena nekoliko meseci ranije, nedugo nakon smrti Franje Tuđmana.
U tom trenutku, očekivanja su bila velika - ne samo da će se Srbija uspešno integrisati u međunarodne >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << institucije (proces za koji se verovalo da će biti krunisan članstvom u Evropskoj uniji), već i da će čitavu košmarnu deceniju masovnog nasilja zameniti oživljavanje demokratije i smislene društvene promene. Pravda za zločine iz devedesetih je trebalo da bude važan deo te jednačine, baš kao i čitav proces učenja i razumevanja nasilja iz prošlosti, odnosno početak dijaloga koji bi sve susede u regionu, njihove države i društva, konačno poveo ka pomirenju.
U trenutku pada režima ambicije su bile velike. Jedan predstavnik pokreta Otpor je artikulisao cilj političke promene kao "uklanjanje poslednje mogućnosti da se u Srbiji pojavi neki novi Milošević". I novi premijer Zoran Đinđić je čitav proces razumevanja prošlosti video na sličan način, kao nešto što uključuje preispitivanje čitavog društva, smatrajući da "tim procesom prvo treba da rekonstruišemo sopstvenu prošlost, jer nju nije činio samo Milošević već i mi sami, a on bez nas ne bi mogao da postane to što jeste". U početku se očekivalo da će pokrenuti sudski procesi uspostaviti neoboriv činjenični zapis svih bitnih događaja iz prošlosti, a da će oni zatim postati katalizator daljeg društvenog samopreispitivanja i dijaloga. Iz tog procesa je trebalo da nastane jedno novo društvo - društvo koje bi živelo u miru sa sobom i svim svojim susedima, spremno da učestvuje u stvaranju budućnosti čitave Evrope kao njen punopravan partner.
Nakon četrnaest godina, ne može se reći da je taj cilj ostvaren, ali ni da u međuvremenu nije urađeno ništa značajno. Iako polovičan, učinak Haškog tribunala je ipak ogroman, i pokazao se instrumentalnim u razvoju kapaciteta lokalnih sudova za procesuiranje slučajeva van nadležnosti MKSJ. Međutim, ni takva ograničena postignuća u oblasti krivične pravde nikada nisu dublje prodrla u šire društveno okruženje. Proizveden je zaista impresivan dokumentarni zapis, ali na sve znanje, razumevanje i dijalog koji je trebalo da ga prate, čeka se već dugo.
Zašto je ishod bio baš takav? Naravno, moguće je biti kritičan u odnosu na rad Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, i mnogi i jesu kritični.
Lično, među onima sam koji smatraju da su, ukupno posmatrano, postignuća Tribunala ipak značajnija od svih njegovih nedostataka. Radije bih sugerisao da su uzroci tog prinudno skraćenog procesa pre svega u vezi sa ograničenim angažmanom institucija koje sa javnošću komuniciraju direktno, i kojima ona najviše veruje. Nisu isključivo političari (koji uglavnom ne uživaju visoko poverenje) ti koji treba da opravdavaju i objašnjavaju svoje postupke, ciljeve i motive - tu obavezu imaju i sve kulturne, verske, obrazovne i akademske institucije. U većini slučajeva, one tu obavezu nikada nisu izvršile.
Nedugo po padu režima, u martu 2001. godine, Strategic Marketing je sproveo jednu anketu za potrebe Beogradskog centra za ljudska prava. U tom trenutku, njeni rezultati su privukli veliku pažnju javnosti zbog interesantnih podataka o javnoj percepciji određenih zločina (većina ispitanika jeste čula za glavne incidente, ali mnogi u njih nisu verovali) i pripisivanju krivice za njih (glavni počinioci su u javnosti često percipirani kao "branioci Srba", uz izraženu tendenciju svaljivanja celokupne krivice na neke strane i udaljene aktere).
Međutim, ovim istraživanjem su dobijeni još neki podaci, za koje je javnost bila mnogo manje zainteresovana. Njihov značaj, ispostaviće se, vremenom je samo rastao. Naime, kada su bili upitani da li sebe smatraju dovoljno informisanim o ratu, ogromna većina ispitanika je odgovorila odrično. Na pitanje da li smatraju da su ljudi iz njihovog okruženja dobro informisani, dobijeni su skoro identični odgovori. Međutim, iskazani nedostatak informisanosti nije sprečavao ispitanike da imaju mišljenje ili da sumnjaju, opet većina njih, da će svoj stav promeniti ukoliko se pojave nove informacije. U neku ruku, ova priča počinje upravo tu: od javnosti koja ne zna, ne misli da drugi znaju, i ne želi da zna.
U ovom istraživanju postoji nešto još sugestivnije. Kada su upitani o izvorima iz kojih dobijaju informacije, ispitanici su uglavnom navodili dominantne srpske medije. Međutim, kada su potom upitani kojim izvorima veruju, većina njih je rekla da najmanje veruje upravo onim medijima koje najviše koristi. Za koje izvore su, onda, naveli da im veruju? Na vrhu tog spiska su priče njihovih rođaka i priče koje su ispričali svedoci. Drugim rečima, da bi ljudi napravili distancu od percepcija koje su formirane u periodu sukoba, potrebno je ohrabriti raspravu o događajima iz rata u okruženju koje podstiče razmenu iskustava i slušanje drugih. U tom procesu, koji je otvoren za sve, uliva poverenje i nikoga ne optužuje, mora učestvovati čitavo društvo.
Svi znamo da se to nikada nije desilo. Iz čitavog tog procesa koji je uključivao uslovljavanja od strane međunarodnih institucija, političare u potrazi za strategijama izbegavanja saradnje uz minimalan publicitet, i sporih sudskih procesa koje mediji često ne prate, a čije ishode postupka javnost često ne može da razume, društvo i kultura su uglavnom bili isključeni. Kada je o njima uopšte i bila informisana, javnost je za aktivnosti u oblasti postkonfliktne pravde mogla da čuje samo iz pristrasnih, navijačkih medija, ili eventualno kroz neke outreach programe koji su se uglavnom fokusirali na pravnike.
Tako je više od decenije sudskih procesa ostavilo ograničeni efekat. Činjenični zapis je proizveden samo za ograničeni broj predmeta koji su nekako dočekali suđenje, čime je zapravo izostavljen čitav niz ključnih činjenica. Pritom, javnosti su uglavnom ostale nepoznate činjenice koje jesu utvrđene. Tome je doprinela i tromost obrazovnog sistema, koji je u izvesnoj meri samo ojačao popularne percepcije iz devedesetih. U međuvremenu, kontroverzne sudske odluke iz protekle dve godine, koje su dovele do podela čak i u samom Tribunalu, samo su dodatno umanjile autoritet izrečenih presuda. Zato i nismo videli očekivani pomak u razvoju znanja i percepcija, i zbog toga je veoma teško predvideti dalji tok dijaloga i čitavog procesa pomirenja.
Zapravo, moglo bi se reći da su očekivanja da će mali, ili čak veliki broj pokrenutih sudskih procesa na kraju dovesti do sveobuhvatnog i otvorenog društvenog dijaloga oduvek bila nerealna, i da izostanak takvog efekta ničim ne treba da nas iznenađuje. Taj argument inače ima i jako istorijsko uporište. Ne samo da postoji nekolicina, ako uopšte i postoji, slučajeva transformacije društvene svesti u kratkom vremenskom periodu već je i sama pomisao na transformaciju društvene svesti često i legitimno osporavana zbog primesa "socijalnog inženjeringa" i totalitarizma. Drugim rečima, zašto bi neko težio "suočavanju s prošlošću", i zašto je bitno ako se ono nije dogodilo?
Za to, verovatno, postoje dva glavna razloga: zbog demokratije i zbog Evrope. Demokratija uključuje odgovornost državnih organa pred javnošću i zajedničku odgovornost čitave političke zajednice za razumevanje prošlosti i donošenje odluka o budućnosti. Ti elementi ne mogu postojati u atmosferi u kojoj su neki - sadašnji ili bivši - zvaničnici zaštićeni od odgovornosti, i u kojoj nepotpuna svest o prošlosti sprečava razumevanje budućnosti. Petnaest godina od okončanja poslednjeg velikog sukoba, onog na Kosovu, još uvek se često mogu čuti primedbe da čitav region i dalje sve tumači kroz etničke sukobe i rat. Za to je delom odgovorna intelektualna lenjost spoljnih posmatrača, ali i političke i bezbednosne strukture koje nova saznanja i demokratske promene nikada nisu dotakle. Međutim, međuetnička solidarnost koja je demonstrirana tokom nedavnih poplava pokazala je da društva jesu svesna svoje zajedničke odgovornosti. Sada je potrebno da im se u tome pridruže političari i kulturne institucije, a pravda je svakako suštinski deo tog procesa.
Na nivou Evrope, samo onaj region čija su društva i države u miru jedni sa drugima može da očekuje uključivanje u zajednički pravni i bezbednosni okvir koji nudi Evropska unija. Sa tim u vezi, aktuelna Vada Srbije je stekla značajan međunarodni kredibilitet rešavanjem nekih spornih pitanja sa vladom Kosova. Međutim, svi postignuti sporazumi istovremeno su samo dogovori političkih lidera, koji nikada nisu objašnjeni ili potvrđeni u javnosti. Oni zapravo samo pokazuju da su Srbija i Kosovo u stanju da se o nečemu dogovore, ali ne i da mogu da sklope mir. Glavne prepreke tome su pre svega duboko usađen osećaj nepravde na obe strane, nedovoljno međusobno poznavanje i nedostatak kanala za otvorenu komunikaciju. U tom pogledu, proces utvrđivanja činjenica u sukobu u kom bi učestvovale obe strane je istovremeno najvažniji i jedini mogući korak u izgradnji trajnog mira među njima.
Imajući u vidu da je mnogo vremena izgubljeno i da mnogo toga nije urađeno, da li preostaje nešto što može da se uradi? Iz postojećih postkonfliktnih iskustava smo već naučili da pravne inicijative same po sebi ne mogu da odgovore na potrebe društva za pravdom nakon perioda sukoba i nasilja. I dok mnogi smatraju da sve treba zaboraviti i krenuti napred, to, međutim, nije prava alternativa: potrebe i dalje postoje, a zaborav nikada i nije bio realna opcija. Tamo gde su institucije propustile da preuzmu odgovornost, postoje ljudi iz svih društvenih oblasti koji zahtevaju pokretanje dijaloga, prikupljanje i razmenu znanja. Ključno je podržati ove inicijative i ljude koji ih pokreću. Između ostalog, to uključuje i inicijative poput Inicijative REKOM, kampanje koja teži da poveže žrtve, veterane i organizacije civilnog društva u cilju stvaranja pouzdanog i prihvaćenog činjeničnog zapisa o nedavnoj prošlosti, kako bi se omogućio dijalog i uvećali izgledi za pomirenje. Srbija i region mogu osigurati svoju evropsku budućnost samo na temeljima znanja i razumevanja.
