Izvor: Vostok.rs, 02.Maj.2014, 19:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto današnja omladina ne žuri da odraste?
02.05.2014. -
Oni imaju od 20 do 30 godina, ali ne žure da odrastu, da se presele od roditelja i da zasnivaju sopstvene porodice. Iskreno veruju da posao treba da donosi more zadovoljstva i gomile novca, inače ga ne treba ni započinjati.
Virtuelni svet vole više od stvarnog. Odlikuju se bezgraničnim egocentrizmom, narcizmom i željom da promene svet ne ustajući iz kreveta. Ko su oni? Infantilni sanjari, gubitnici koji maštaju ili lični neuspeh roditelja i društva? >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs <<
Nije moguće ne primetiti da se sadašnja generacija dvadesetogodišnjaka veoma razlikuje od svojih roditelja koji su imali jasnu predstavu o tome kako i radi čega treba da žive. Kad da se školuju, a kad da se žene i udaju. Oni su tačno znali da se posle škole treba upisati na fakultet, da se posle završetka studija treba zaposliti i istovremeno treba stvarati porodicu. Sve je bilo jasno i logično. Tako su svi živeli i, u principu, drugih varijanti nije ni bilo. Sedeti kod kuće i ne pomagati svojoj porodici nije bilo samo sramota, tako nešto se nije moglo čak ni zamisliti.
Međutim, sad sve više i više mladih ljudi više voli da što je moguće više odugovlači detinjstvo. Oni ne žure da napuste rodni dom do 30 godina, a u nekim slučajevima ni kasnije. Ne trude se da nađu posao pozivajući se na ekonomsku krizu, već više vole da sede kod kuće za kompjuterom i ispred televizora, živeći gotovanski.
Šta je to? Bolesna savremena tendencija, oštar problem izazvan nezaposlenošću ili širenje okvira psihološkog puberteta? Profesor psihologije Džefri Džensen Arnetiz s Univerziteta Klark u Vusteru, u državi Masačusets, SAD, smatra da se problem ne može posmatrati tako kategorički:
- Današnje mlade ljude mnogi najviše optužuju za lenjost. Smatraju ih „parazitima“ koji piju krv roditeljima, koji do poslednjeg momenta izbegavaju posao živeći za račun starije generacije. Jedan od razloga ovakvog ponašanja su njihova visoka očekivanja i zahtevi u pogledu budućeg posla. Mladi traže posao koji će im donositi zadovoljstvo, a ako ga ne pronađu, potpuno odbijaju da rade. Ali, ovde treba imati na umu da je upravo generacija njihovih roditelja objavila da posao treba da bude „super zadovoljstvo“. Pre njih niko to nije smatrao. I upravo oni su odlučili da ništa ne žele da gube u svom životu prodajući se u ropstvo poslodavcu. Njihova deca su odrasla u ovom novom svetu zapamtivši da posao treba da ima smisla i da predstavlja zadovoljstvo.
Ispostavlja se da se savremenim mladićima i devojkama od pelena utuvljivala u glavu misao da treba da pronađu svoje mesto u životu. Samo što im nisu objasnili šta da rade ako ovo „mesto“ ne nađu. Generacija dokonih ljudi, sanjara, lenjivaca i jednostavno mladih ljudi koji su se rano razočarali u život preplavljuje gradove talasima nezaposlenih koji žele „da dobiju od života sve i odmah“, kao u bajci. Razume se, ovo se ne odnosi n sve. I hvala Bogu. Ima pametne omladine koja oseća odgovornost, i to ne samo za svoj život, već i za život svojih bližnjih, koja shvata da je došao njen red da ostvaruje zadate ciljeve i da osvaja svet. Možda će im zahvaljujući tome što se polovina njihovih vršnjaka odrekla „borbe“ pre nego što ju je i započela, biti mnogo lakše da ostvare ono što žele.
Svršeni student Moskovskog državnog lingvističkog univerziteta Anton Romanov potvrđuje da je glavni zalog uspeha – želja spojena s aktivnošću:
- Moj otac je uvek govorio da „bez muke nema nauke“ i ja sam to veoma dobro zapamtio. Studije na našem fakultetu su teške, veoma je veliko opterećenje. I iako sam ponekad imao strašno malo vremena ja sam još na drugoj godini počeo nešto da zarađujem dajući časove i prevodeći. Bilo nas je nekoliko u grupi koji smo radili, ostali su samo išli na predavanja i radili domaći. Ispostavilo se da je iskustvo koje sam stekao za to vreme dragoceno. Napredovao sam i u stručnom smislu, stekao sam umeće komunikacije i veštinu da kombinujem mnoštvo stvari. Posle završetka studija imao sam već nekoliko ponuda za zanimljive poslove, a moji drugovi iz grupe nisu ništa imali. Neki su čak i godinu dana posle toga još uvek tražili posao. Ne znam šta je to... da li je sreća ili marljivost, ali da nisam ništa radio bilo bi mi mnogo teže. U to sam siguran.
Postoji poznata kineska poslovica „Put od hiljadu koraka počinje od prvog.“ I mnogi mladi momci i devojke koji su odlučili da se zadrže u zemlji koja se zove „Detinjstvo“ treba da izaberu gde žele da budu na kraju, a brižni roditelji treba da se sete da „je dobrim namerama popločan put koji vodi u pakao“. A ko želi da se njegovo voljeno dete nađe na ovom vrlo beznadežnom mestu?
Aljona Rakitina,
Izvor: Glas Rusije, foto: Golos Rossii
