Izvor: Politika, 30.Dec.2012, 12:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto Marks i Engels nisu voleli Srbe
Ubrajali su srpski narod u male, revolucionarno „nužno zakržljale narode”, bez istorije i istorijske svesti, čija je sudbina da nestanu u oluji svetske revolucije koju su propovedali
Početak devedesetih godina prošlog veka obeležen je neslavnim završetkom marksističkog eksperimenta stvaranja novog sveta i novih ljudi, srećnog, humanog i pravednog društva, i valjda kao reakcija na taj slom, u skladu sa našim mentalitetom, zavladala je jedna čudna pojava, takoreći >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << moda.
Bivši partijski i sindikalni aktivisti i funkcioneri, da li iz revolta ili iz razočaranja, počeli su temeljito da čiste svoje kancelarije, čak i biblioteke, bacajući na smetlište silne tomove marksističke literature.
Razbacani primerci „Kapitala”, „Bede filozofije”, „Teze o Fojerbahu”, „Anti-Diringa”, „Komunističkog manifesta”, svi lepo očuvani, pošto ih verovatno niko nije ni čitao. Pravi mali komunistički raj za papir-servis. Pa „Što gore, to bolje”, „Korak napred, dva koraka nazad”, „Šta da se radi” – slavni Lenjinovi naslovi...
„Marksizam i samoupravno socijalističko društvo”, jugoslovenski doprinos teoriji naučnog socijalizma. Celokupna dela Edvarda Kardelja... Sve to na smetlištu! A „smetlište istorije” bilo je omiljeni termin tvoraca marksizma.
Na njega su često bacali svakojaki ljudski šljam i otpad. Duhovni, umetnički, naučni, ideološki, politički... Čak i etnički otpad! Čitava plemena i narode, među kojima smo i mi Srbi imali značajno mesto.
Marks i Engels imali su među Srbima status polubogova, u nebesa su ih uznosili i oni koji ih nikada nisu čitali. A ono što su pisali o Srbima, gurano je pod tepih. Prosto je neshvatljivo da Srbi tako nekritički „zavole” one koji su otvoreno pisali o njima s omalovažavanjem i pakošću.
U pismu od 20. maja 1863. godine Engels obaveštava Marksa da marljivo uči srpski i čita „sabrane pesme Vuka Stef. Karadžića”, te da mu je srpski lakši od bilo kog drugog slovenskog jezika. Čitanje tih istih srpskih narodnih pesama podstaklo je čuvenog nemačkog pisca Herdera na zaključke o velikoj vrednosti narodne kulture i narodnog duha koji je u njima sadržan i izazvalo oduševljenje velikog Getea i slavne braće Grim.
To oduševljenje prenelo se i na sav kulturni svet i za Srbe i srpsku stvar pridobilo evropsko javno mnjenje. Međutim, kod Engelsa – ništa od svega toga. Iako je dobro poznavao srpsku istoriju i znao koliko Srbi uporno čuvaju svoju istorijsku svest, on je u svemu tome video, gotovo isto kao i današnja nemarksistička Evropa, samo produženu rusku ruku i ništa više.
Zato će, zajedno sa Marksom, Srbe ubrajati u male, zakržljale, „nužno kontrarevolucionarne” narode, bez istorije i istorijske svesti, čija je jedina istorijska misija da nestanu u oluji svetske revolucije, koju su njih dvojica propovedali.
Gotovo sva svoja učenja, i filozofska, i istorijska, i sociološka, i etnološka, uterivali su u određene krute, crno-bele šeme, kojih su se potom uporno držali. Po jednoj od njih, onoj etnološkoj, evropske narode delili su na dve vrste.
Na jednoj strani bili su veliki, prosvećeni, kulturni narodi, nosioci istorijskog, civilizacijskog i privrednog napretka i, navodno, revolucionarnog duha. Tu su spadali svi keltsko-romansko-germanski (Englezi, Francuzi, Nemci...) narodi Zapadne Evrope, a od Slovena jedino Poljaci.
Drugu vrstu činili su manje-više varvarski otpaci naroda, a „to su Geli u Škotskoj, Bretonci u Francuskoj, Baski u Španiji, Rumuni i Grci, zatim svi Južni Sloveni”, kojima će Marks i Engels pridodati i Čehe i Slovake. Položaj Rusa u toj podeli bio je nejasan, ali specifičan. Oni su, po potrebi, bili i tamo i onamo, ili ni tamo ni onamo.
Za vreme srpsko-turskog rata 1878. godine, u dalekom Mančesteru, „naš” Fridrih Engels 25. jula, dok su Turci ulazili u Knjaževac, likuje:
„Kolaps Srba je famozan!” pisao je toga dana, s velikim uzbuđenjem, Marksu u London. „Kampanja je bila sračunata na to da se zapali cela Turska, a gorivo je svuda mokro – Crna Gora je izdaje za privatne svrhe, Bosna pogotovu neće da diže ustanak otkako Srbija hoće da je oslobodi, a valjani Bugari ne miču ni prstom.
Srpska oslobodilačka vojska mora da živi na svoj vlastiti račun i posle razmetljive ofanzive, a da nije nigde ozbiljno tučena, natrag u svoju hajdučku jazbinu! To će i Rumune naučiti pameti, a onda od ruskih planova ništa.”
Krajem avgusta iste godine Engels se žalio Marksu:
„Liberalna provincijska štampa sad takođe udara u trompete i pošto se stari Dizi (Dizraeli) povukao u Gornji dom, liberalni drekavci će svakako iduće sesije voditi glavnu reč u Donjem domu. O infamijama Crnogoraca i Hercegovaca, naravno, svi ćute. Srećom, i Srbi će dobiti batina.”
Baš lepa marksistička pretnja odmazdom, možda i proročanstvo:
Srećom, i Srbi će dobiti batina! Srećom!
Doduše, nije rekao kad: u Prvom, Drugom svetskom ratu, ili krajem dvadesetog veka.
Ivan Miladinović
objavljeno: 30/12/2012
