Izvor: Politika, 13.Dec.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zar Srbija nije u EU?
Nedelja, 7. decembar 2008.
Njumeksičke noći postale su hladne. Ako želim da se prošetam, ne smem da čekam veče. Moja šetačka staza namenjena je biciklima. Urbani arhitekti potpuno su zaboravili pešake, a za Gaudija verovatno nisu ni čuli, sudeći po sličnosti svake ulice i svake kuće. Ovde je arhitektura kao i vreme, ista cele godine. Žućkaste fasade uklopljene su sa žutilom zemlje. Prljavštine nema ili se samo ne vidi.
Hilari Klinton je najavila da će se boriti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << protiv zagađivanja prirodne sredine i globalnog zagrevanja, pa su mnogi pomislili da je u njenim rukama sudbina američkih obala kojima večito prete vetrovi, oluje i talasi. Njumeksički vazduh nije zagađen, iako su Sjedinjene Države najveći svetski zagađivač prirode. Gas je najkorišćeniji energent, pa je njegova cena slika ekonomske situacije. Kao što se Srbi plaše skupog evra, tako se Amerikanci plaše skupog gasa. Na dan kada sam došao u Albukerki, gas je stajao četiri dolara, danas mu je cena 1,6 dolara. Na dan kada sam došao u Albukerki evro je vredeo 77 dinara, danas vredi 90. Tu nešto ne štima, što biste „tamo” rekli. Da li je Srbija u većoj ekonomskoj krizi nego Amerika? Možemo li verovati brojevima, ili ipak da se smirimo i oslonimo na ekonomske stručnjake?
– Pogledajte kakva je situacija danas! Ne možete verovati brojevima, jer mi obični ljudi nikada ne znamo kako su ti brojevi povezani s našim životima. Čak ne znamo ni da li su realni. Možda oni koji nisu obični ljudi žele da mi mislimo da brojevi jesu realni. Gas je jeftiniji, jer ekonomija napreduje, a u sledećem polugodištu neki profesori će morati da napuste školu, jer ekonomija nazaduje. Napreduje li ili nazaduje – ponovo je upitao profesor istorije, a na njegova pitanja često nema odgovora.
Ponedeljak, 8. decembar 2008.
Osetiti život građana SAD veliko je i neprocenjivo iskustvo. Ali, susret sa uređenim društvom, koliko god ono mana imalo, nije samo iznenađenje za one iz Srbije. Verovali ili ne, svi moji prijatelji iz Nemačke, učenici na razmeni, takođe su zadivljeni. Kada profesor ne dođe u školu, i srpski i nemački đaci razbeže se unaokolo „kud koji mili moji”. Kada u Americi profesor ne dođe na čas, tu su ljudi koji su zaposleni kao zamena odsutnim profesorima. Američkim srednjoškolcima je veliki problem da ustanu i pričaju na zadatu temu, primetio sam, a i svim ostalim strancima. Usmeni odgovori ne postoje, a svi testovi su zapravo izbor između A, B, C i D. Kada se stranac raspriča, svi su iznenađeni, počev od profesora. Ali, koliko nam lepa priča pomaže? Nekada je mnogo bolje brinuti o brojevima. Mi puteve sanjamo, a Amerikanci se putevima voze, mada mi lepše govorimo.
Iako je put od Beograda do Užica igranje životom, uvek se setim oznake sa užičkih registarskih tablica i u sebi je pročitam u obrnutom smeru, pa se makar na sekund ponadam da će jednog dana put ka UE – voditi u EU.
– Srbija nije u Evropskoj uniji? – začuđeno me je upitala drugarica iz Finske, nakon kratkog razgovora o finskom školstvu, koje je vredno čežnje.
– Pa, ni Švajcarska nije u Evropskoj uniji – našalio sam se, iako sam šalu razumeo samo ja.
– Ja sam gledala Evroviziju i mislila sam da jeste!
– I predsednik Somalije nosi skupa odela – ponovo sam se našalio i ponovo sam šalu samo ja razumeo, pa sam predložio da ne pričamo o Evropi kada smo u Americi.
Život u SAD veliko je iskustvo, ali ne samo zbog američkog porodičnog života koji se upoznaje. Poznanstva sa ljudima, sa svih strana sveta, neprocenjiva su.
Marko Milovanović
[objavljeno: 14/12/2008]
