Izvor: Politika, 26.Mar.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zapisi srpskog tramvajdžije iz Montevidea
Dragutin Miljković u svom dnevniku tvrdi: urugvajski policajac sa aut-linije dodao loptu fudbaleru koji je postigao vodeći gol (2 : 1)
Gornji Milanovac – Prilikom iskrcavanja sa broda, našim fudbalerima smo priredili svečan doček. Hor od 30 pevača iz ovdašnje jugoslovenske zajednice pevao je: „Da živi sloboda jugoslovenskog roda, haj, da živi, živi Jugoslavija”. Pesmu je napisao i komponovao slepi profesor muzike Nikola Diklić, rođen u Bjelovaru, koji živi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Urugvaju. Na dočeku su bili naši ljudi iz Brazila, Argentine i drugih južnoameričkih zemalja. Nabavili smo naše trobojke i nosili na reverima. Urugvajci su doček snimili i prikazivali više puta u svojim bioskopima. Čika Nikola i ja smo sve vreme bili uz naše fudbalere i pomagali im kao prevodioci.
Ovako je dolazak jugoslovenske ekipe na Svetsko prvenstvo u Montevideu, 1930. godine, opisao Dragutin Miljković, vozač tramvaja u glavnom gradu Urugvaja. Prelistavamo požuteli i delom oštećeni svežanj njegovih dnevničkih beležaka koje kćerka Kostadina Glišović, uz fotografije i džepni sat donet iz Montevidea, čuva kao dragu relikviju.
– Moj otac je rođen u selu Modra Stena kod Babušnice, u siromašnom kraju odakle su ljudi odlazili u pečalbu. Tako se i on otisnuo preko Atlantika. Roditelji su prodali dva bika da bi mogao da plati put. Inače, bio je, za ono vreme, natprosečno pismen, u svom selu je, 1925. godine, osnovao potrošačko-kreditnu zadrugu i u njoj radio kao knjigovođa. Kasnije je isto radio i u Aleksincu i, uz rad, završio dva razreda gimnazije u Nišu – priča nam kćerka Kostadina.
A kako se obreo u Urugvaju? „U jesen 1928. godine, prateći list ,Politiku’, naiđem na oglas da italijanski brod ,Belvedere’ kreće iz Splita za Južnu Ameriku, 12. maja 1929. godine. Nisam se mnogo mislio; tokom zime se spremim za putovanje i zaplovim, a u Montevideu se iskrcam 15. juna. Zaposlio sam se na jednom imanju podaleko od grada, brao sam pomorandže, a posle sedam-osam meseci vratio sam se u grad, položio vozački ispit i vozio sam tramvaj”, čitamo Dragutinov čitak rukopis.
Evo kako Dargutin opisuje finalnu utakmicu naših protiv Urugvajaca: „Tokom igre, naši su zadali veliki strah Urugvajcima, naročio su ih plašile odlične odbrane Milovana Jakšića. Gledaoci su urlali od uzbuđenja. Verovatno bismo pobedili da jedan od policajaca nije sa aut-linije dodao loptu urugvajskom fudbaleru baš na zgodno mesto odakle je postigao vodeći gol“. Da podsetimo: poveli smo odmah golom Vujadinovića, Urugvajci izjednačili i postigli i drugi gol (2:1), koji je, verovatno, Dragutin opisao. Da li je policajčev „gaf“ promako sudiji ili je namerno prevideo? Posle toga je naš tim klonuo i, znamo, u polufinalu izgubio sa šest prema jedan.
Tako je u svom dnevniku zapisao Dragutin. Da li se baš tako dogodilo? Da li je „gaf” policajca promakao sudiji ili je namerno prevideo? Možemo da verujemo ili da ne verujemo.
Dragutin u uniformi vozača tramvaja u Montevideu
Domaćini su, opisuje dalje Dragutin Miljković, hteli da golmana Jakšića zadrže u svojoj zemlji kako bi igrao za neki njihov klub i reprezentaciju. Evo šta su smislili: „Pokušaše da našeg golmana ožene jednom bogatom urugvajskom devojkom, milionerkom. Na fotografiji sa ispraćaja fudbalera ona sedi pored mene. Ja sam odabran za navodadžiju i kada sam to Milovanu rekao, on nije hteo ni da čuje. Zemljače Miljkoviću, odgovorio mi je, ne bih ponizio sebe, moj klub i moju Jugoslaviju ni celu Ameriku da mi dadu”.
Naši fudbaleri se, ipak, nisu vratili kući bez pehara. Jugoslovenski iseljenici su kupili divan pehar koji su, na veličanstvenom ispraćaju u hotelu „Grand”, 30. jula 1930. godine, uručili našem timu. Na fotografiji, snimljenoj tada, staroj 83 godine, koju je Dragutin doneo i čuvao, a njegova kćerka je drži uramljenu o zidu svoje dnevne sobe je oko 60 lica – članova jugoslovenske ekipe i naših iseljenika. U dnu je latinični natpis: „Jugoslavenska zajednica pridaje pehar delegaciji Jug. Nog. Saveza, Montevideo, 30. VII 1930”. Očito je autor natpisa bio Dalmatinac („pridaje“).
O daljem Dragutinovom životom putu stoji, takođe, u njegovim zapisima. Ponegde su stranice ispisane grafitnom olovkom, tekst izbledeo, ne razaznaje se, pa se oslanjamo na sećanje kćerke Kostadine:
– Na nagovor profesora muzike Nikole Diklića, vratio se, 1933. godine, u svoju zemlju. Došao je u Šumadiju. U gružanskim Ljuljacima je podigao ciglanu koju su Nemci u prvoj godini rata zapalili. Godine 1945, u Lunjevici gradi novu ciglanu koja je dnevno proizvodila 5.000 cigala, a ugrađivane su u mnoge zgrade Milanovca, takođe spaljenog u jesen 1941. godine. Fabrika je, tri godine potom, nacionalizovana (kćerka je pokrenula postupak za povratak očeve imovine). Kasnije je otvorio vunovlačaru, koja je dugo „drndala” vunu za kućnu radinost u čitavom kraju; iz nje je i penzionisan.
Dragutin Miljković, između ostalog i hroničar boravka naših fudbalera na Svetskom prvenstvu u Montevideu, umro je 1992. godine u 91. godini. Mimo običaja, na groblju su bili postavljeni zvučnici sa kojih je, po želji kćerke Kostadine, sahrana obavljena uz „Hor Jevreja” iz Verdijeve opere „Nabuko”.
Boško Lomović
objavljeno: 26.03.2014.
