Izvor: Politika, 02.Maj.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaista volim Srbiju
Džordž Bobvoš, poznat kao „Lafaržov” frontmen na ovim prostorima, svedok srpske tranzicije i „domaći stranac”, posle 12 godina napušta Beograd
Šandor Čanji, prvi čovek OTP-a, najveće mađarske banke, dobio je i usred svetske finansijske krize ono što je naumio. Sročena je dovoljno izazovna ponuda da bi Džordža Bobvoša, čitavu deceniju „Lafaržovog” frontmena na ovim prostorima, potom na privremenom jednogodišnjem radu u Erste banci i u poslednje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tri godine regionalnog direktora „Trigranita”, prvog igrača u nekretninama u Istočnoj Evropi, doveo na kormilo najveće Crnogorske komercijalne banke.
Tako se, posle 12 godina, ovog 1. maja Bobvoš ponovo seli – sada sa beogradske na podgoričku adresu. Crna Gora će, posle Engleske, Francuske, Češke, Slovačke, Austrije, Mađarske, Slovenije i Srbije, biti deveta zemlja u kojoj živi i službuje.
Srbiju napušta jedan od vernih svedoka njene tranzicije. A Srbija će ga pamtiti po lavovskoj bici za beočinsku cementaru i brzini kojom je „beočinsko slonče” svio pod „Lafaržovu” kapu po pravilima NBA cementne lige. Ono što jedino nije uspeo jeste to da ubedi nadležne u srpskoj vladi i Beogradu da se projekat „Prokop” primeri novom vremenu i mogućnostima. Ovdašnji „Lafaržovi” konsultanti zapamtili su ga po neviđenoj upornosti, a sindikati kao tvrd orah u pregovorima. Političari su dobro znali da nije neko ko se „prima” na bajke. Ovdašnjim novinarima godila je direktna komunikacija, bez posrednika, neverovatna sposobnost zapažanja i analize ljudi i zbivanja, koje je nazivao pravim imenom. I radnici su to voleli, mada su se nekad ljutili, a šefovima u Parizu nikako nije bilo jasno šta jedan direktor cementare ima da priča po novinama.
A po čemu će on pamtiti Srbiju?
„To su dve Srbije. Ona Miloševića u koju sam došao devedesetih i ova koju sada napuštam neuporedive su”.
Na vreme te prve ne vraća se ni političkim ocenama ni ekonomskim analizama, već jednom pričom sa puta iz Segedina u koji su i Bobvošovi, kao i većina ovdašnjih ljudi, odlazili po životne potrepštine kojih u Srbiji nije bilo. Pričom o dečjem šampanjcu za Miloševićevog policajca.
„Po povratku iz jedne od tih ’šoping tura’, zaustavila nas je policijska patrola. Policajac strogog lica, kao da je tog trenutka uhvatio ubicu ili švercera droge, proveravao je dokumenta, tražio da pogleda u gepek i kad je ugledao boce koje su mu, valjda, bile sumnjive, pitao je šta je to. Objasnio sam mu da moja ćerka uskoro slavi rođendan i da je to šampanjac za decu. Pogledao je kolegu i, kao da su sami, izgovorio: ’E, Mladene, da nije ovog Miloševića i mi bismo imali ovako nešto’. A onda se okrenuo ka meni i počeo da vadi novac... Progovorio je otac: ’Gospodine, i moja ćerka za nekoliko dana slavi rođendan, da li biste bili ljubazni da mi prodate jednu bocu, daću vam dvostruko više nego što ste vi platili’. Poklonio sam tu bocu dečjeg šampanjca – za rođendan njegovoj ćerki. Smejali smo se, a, u stvari, bilo je to tako tužno.”
Uz ocenu da je ova vlada danas, „prva posle Đinđićeve, proevropske orijentacije – čiste i dobre”, konstatuje samo da joj je, posle propuštenih šansi, kad su okolnosti bile povoljnije, kriza dodatno suzila manevarski prostor.
Govori u prvom licu:
„Imali smo fantastičan period rasta proteklih osam godina i one zemlje koje su danas uspešne bolje su to iskoristile od Srbije. I meni je iskreno žao zbog toga. Novac od velikih privatizacija je potrošen, putevi i mostovi nisu sagrađeni, a ove i sledeće godine, jasno je, neće biti onih očekivanih nekoliko milijardi evra... Ogromna administracija i birokratija koče razvoj...".
A vladine mere protiv krize?
„To neće biti dovoljno. Lek za krizu nije ogromna državna intervencija, jer ni država nema čime da interveniše. Nije istina ni da će Srbija profitirati niti da će biti manje pogođena krizom od drugih. Biće mnogo više pogođena, jer je dosadašnji rast bio isključivo na bazi stranih direktnih investicija.”
Na kraju, kaže, sve plate građani.
„Zašto potrošačka korpa danas u Srbiji košta tako puno? Strani trgovinski lanci nisu došli jer je ovo tržište za njih siromašno, zemljište je izuzetno skupo, komunalije astronomske i – ne isplati se. Tajkuni su kupovali zemlju u nadi da će neki glupi stranac doći i da će moći da je prodaju skuplje. A tih glupih stranaca sada nema.”
Uz sve to, kaže, „10–15 tajkuna, koji u velikoj meri kreiraju politiku države (svejedno im je ko dolazi na vlast, jer finansiraju sve stranke), sve će da urade da spreče dolazak konkurencije. Kad bi bilo konkurencije oni bi bili gotovi za dan”.
Kapu dole za napredak Bobvoš skida bankarskoj branši („to je najsnažniji deo srpske ekonomije”) i Narodnoj banci Srbije („koja je na vreme uvela jako stroge mere u smislu rezervi i kapitala”).
Ne slaže se da je Srbija bankarski raj.
„Teško je danas voditi banku u Srbiji, konkurencija je ogromna, kadrovski problemi su veliki, mogućnost profita sve manja. A i sve da je lako, šta će sve te banke da rade bez zdrave proizvodnje i prodaje.”
Ali i u Crnoj Gori, podsećamo, čekaju ga slične slike, mentalitet, slabe institucije i korupcija.
„Kao regionalni direktor ’Trigranita’, gledao sam kako iz godine u godinu napreduju: imaju jasnu evropsku orijentaciju („politički se mnogo bolje pozicioniraju od Srbije”) i imaju more. I to je dovoljno za početak. Uostalom, u jednoj maloj zemlji sa nekoliko krupnih projekata može da se brzo napravi čudo.”
A da li bi ga dovoljno privlačna ponuda ponovo vratila u Srbiju?
„Uh, ne mogu da kažem ni da, ni ne. Možda, ako bih se našao pred stvarnim poslovnim izazovom, i kad bi bilo one pozitivne energije i reformskog naboja kao u Đinđićevo vreme."
Da li će se možda Džordž junior sa oksfordskom diplomom iz hotelijerstva vratiti u Srbiju?
„To zavisi od Srbije. U celom regionu nema ni dobrih hotela, ni profesionalnih kadrova.”
I šta bi posavetovao nekom strancu koji sada dolazi u Srbiju?
„Ja sam kao onaj Englez koga su pitali šta misli o Indiji. Kad je prvi put proveo samo jedan dan u Mumbaju, napisao je knjigu, kad je drugi put bio mesec dana, uspeo je da napiše jedan članak, a kad je posle toga tamo živeo deset godina, nije uspeo ni da nešto pametno kaže. Postao je deo tog sveta. U Srbiji sam proveo četvrtinu svog života, trećinu godina provedenih u inostranstvu i polovinu svog radnog staža i, što bi rekao moj sin, postao sam ’domaći stranac’. Više nisam objektivan da bih nekome delio savete. Jer, ja, zaista, iskreno volim Srbiju.”
Vesna Jeličić
-----------------------------------------------------------
Političari i tajkuni
Za 12 godina u Srbiji Džordž Bobvoš se sreo, razgovarao, pregovarao sa svim predsednicima, premijerima, nadležnim ministrima, ovdašnjim najvećim biznismenima...
Milošević je na njega ostavio utisak „inteligentnog, talentovanog, lukavog, ali kratkovidog čoveka, koji je srpsku ekonomiju pretvorio u taoca svoje politike, ostavivši iza sebe pustoš – tragediju”. Da nije, kaže, za sve morao da pita Miloševića, što ni sam nije krio, tadašnji premijer Marjanović, sa svojim poslovnim iskustvom, bio bi možda bolji predsednik vlade.
Sa Đinđićem se sreo nekoliko puta. „Imali smo vrlo interesantne, turbulentne razgovore, plenila je ta njegova harizma i sa njegovim ubistvom neki procesi koje je započeo potpuno su zaustavljeni, bar u mentalnom smislu.” Sadašnjeg premijera Mirka Cvetkovića zna odranije kao „izvrsnog ekonomistu, jako razumnog i pametnog čoveka...”.
I sa aktuelnim tajkunima imao je poslovne kontakte.
„Treba napraviti razliku između trgovca koji se munjevito obogatio pre 15 godina, koji je napravio veliku imperiju, a u glavi ostao običan trgovac, čije je jedino menadžersko znanje da kupuje jeftino i prodaje skupo, i onih drugih, veštih, koji su zaista dobri biznismeni."
--------------------------------------------------------
Odrastanje u Beogradu
Bobvošovima je, izgleda, suđeno da odrastaju u Srbiji.
Dok se supruga Marijana u jesen 2002. godine sa trinaestogodišnjim Džordžom juniorom i jedanaestogodišnjom Ester, posle Pariza, još navikavala na život u srpskoj prestonici, posle pune četiri godine koje je proveo više ovde nego tamo, za Džordža seniora zvanično preseljenje značilo je povratak. U grad u kojem je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih otac diplomata službovao, a on po završetku časova u sovjetskoj školi, pod kalemegdanskim zidinama, uz košarku i fudbal sa ovdašnjim klincima naučio srpski sve sa padežima i bez akcenta. Za Čeha po ocu, Mađara po majci sa nešto francuske krvi, to je jedan od osam koje tečno govori.
Najmlađi Bobvošovi ovoga puta izbegli su selidbu u Crnu Goru. Kofere su ranije spakovali: dvadesetogodišnji Džordž već studira hotelijerstvo na Oksfordu, a Ester ovih dana kreće maminim stazama, i polaže prijemni ispit za studije psihologije u Engleskoj.
[objavljeno: 03/05/2009]
