Izvor: Politika, 03.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaigrati veliku igru
Ne možete mrzeti nekoga čijim se radovima divite
INTERVJU
"Dizajner koji crta i ilustrator koji razmišlja... On uspeva da svoju ideju baci pravo u lice posmatrača, donekle brutalno, ali nikad ne gubeći osećaj za humor, uvek krajnje relevantno i inteligentno." Ovako je Mirka Ilića (50), svestranog umetnika (crtač stripa, grafički dizajner, art direktor, profesor, pisac), opisao njegov kolega Milton Glajzer. Ilić, vlasnik nevelikog (po broju zaposlenih) >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << studija za grafički dizajn, trodimenzionalnu kompjutersku grafiku i filmske špice na Menhetnu, Jugoslaviju je napustio 1986, da bi veoma brzo ostvario sopstveni "američki san". Dizajnirao je naslovne strane magazina "Tajm", oblikovao komentatorske strane "Njujork tajmsa", radio za holivudske studije, muzičku kuću "Sonija"...
Ovih dana je ponovo u "Politici", gde, pod njegovom supervizijom, kreativni tim koji predvodi Borut Vild, privodi kraju projekat redizajna našeg lista, koji će doneti vizuelnu modernizaciju ovih novina sa stogodišnjom tradicijom...
• Ponovo ste u Beogradu. Da li primećujete da se nešto u njemu menja, da li se u vizuelnom smislu odmiče od onog lošeg sa Balkana i približava onom dobrom u Evropi?
– Da i ne. Ne postoji estetska kontrola: puno boja, puno buke, to ne znači bolji dizajn. Meni je jedan od najdražih japanski dizajn, koji je izuzetno minimalan. U tom smislu, ono što bi trebalo da uradi Beograd da bi popravio svoj imidž jeste veoma minimalno: da se operu ulice i ofarbaju kuće. Beograd, pre svega, treba da opravda svoje ime...
Primećujem, takođe, puno predivnih, secesijskih kuća, koje su uništene natpisima, tablama firmi, neonskim reklamama, koje nemaju nikakve veze sa estetikom kuće. U Americi, ako je kuća važna, onda se dogovore da natpisi budu svi isti, određene veličine. Ako, na primer, "Koka-kola" hoće reklamu na toj kući, onda se ona mora prilagoditi: ako je određeno da sve bude u zelenoj boji, onda će i njena reklama biti takva. U nekim manjim američkim gradovima, propis je da u glavnoj ulici takođe sve reklame budu iste veličine i u jednoj boji. Ovde pak dominira kičeraj loše tipografije, koja estetski uništava cele zgrade.
• Svojevremeno ste kritikovali prvi utisak o Beogradu, sivilo njegovog aerodroma. Potom su Vas ljubazno zamolili da im lično iznesete šta bi trebalo promeniti. Da li se promenilo?
– Imate novu zgradu, to je bitno, ali je i ta zgrada sasvim siva: nova a siva. Ono što nedostaje toj zgradi jeste to što, ako neko prvi put stiže ovde, ni po čemu ne može da zaključi da je stigao baš u Srbiju, a ne u Bugarsku. Nema duha sredine u toj zgradi, nema identiteta. Podignut je, doduše, spomenik Tesli, ali na pogrešnom mestu. Da bi se video, neko mora da izađe iz zgrade, pešice da prošeta do njega, a to obično niko ne čini. Teslin spomenik je morao biti usred zgrade, u lobiju, da dočekuje i ispraća putnike: mnogi bi mu prišli, pročitali kome je posvećen, naučili nešto novo. Dakle, i ono što postoji, što je tamo, nije na dobar način iskorišćeno.
Zatim, svi ti prostori su dobri prostori za advertajzing. Grad, koji je, verujem, delimično vlasnik aerodroma, to treba da iskoristi: da prihode od toga što će se, na primer, tamo reklamirati neka banka, iskoristi za sopstveno uređenje. Ali zidovi na aerodromu su sada prazni...
• Ponovo ste ovde kada je u toku jedna politička kampanja. Da li u njenom grafičkom izrazu: bilbordi, novinski oglasi, primećujete veći sklad između estetskog i funkcionalnog nego pre. Prethodnu kampanju ste u tom pogledu veoma kritikovali?
– Ništa se bitno nije promenilo. Znam da u celom svetu političari vole da se fotografišu s decom, da tako pokažu bliskost sa novom, dolazećom generacijom. Dolazeći ovde, video sam, međutim. jednog političara koji se promoviše tako što je na bilbordu pored čoveka koji je u zatvoru, da bi time sebi podigao rejting. To je dosta čudno, to znači, u krajnjem ishodu, da će i taj političar, kao istomišljenik, završiti u zatvoru. Mislim takođe i da su slogani još prilično glupi, čak i oni većih stranaka. Video sam jedan plakat na kojem stranka poručuje "Mi smo većina". Ako neko to napiše, čak i ako je tačno, čemu onda kampanja kad su već većina, kad će, znači, pobediti.
Za to su krive vaše marketinške agencije, koje političke stranke reklamiraju kao "koka-kolu". Greše i kad reklamiraju piće: kad kažete "svetsko, a naše", to zvuči kao da je nešto ukradeno. Zar nije bolje reći "naše, a svetsko". Ali u ovom slučaju reč je o pivu. Treba, svakako, malo više razmišljati, pogotovo kad je tema politika...
• Koliko poznajete dizajnersku scenu Srbije?
– U Srbiji se dešava raskorak: dizajn je, s jedne strane, očigledno postao važan, jedan deo mladih vuče dizajn u svom smeru, dok je, sa druge, još prisutan stari način razmišljanja po kome je važno sedeti na pravom mestu, imati prave veze. Moja dilema je koliko će ovi prvi dugo izdržati, da li će otići iz Srbije. Znam da su neki od vaših najboljih dizajnera nekud otišli. Možda ne toliko daleko, u Sloveniju, što znači da su želeli da budu negde gde mogu da rade, a da opet budu dovoljno blizu da mogu da se vrate. To znači da su otišli zato što su morali, a ne zato što su hteli. Treba, dakle, rešiti kako da se ti ljudi stimulišu da ostanu. Sigurno je da dizajn uvek može da višestruko vrati ono što se u njega uloži.
Ovde nije reč samo o dizajnerima: uvek treba da imamo u vidu da nema Leonarda bez Medičija. U Americi mi kažemo "dobar si koliko ti je dobar klijent". Mora postojati klijent koji će prepoznati neku revolucionarnu ideju. Dobar primer je kockasta flaša za jednu vašu mineralnu vodu – on pokazuje da vredi reskirati. Treba zaigrati veliku igru.
• Kako Vi uspevate da sačuvate svoju slobodu i umetnički integritet u uslovima kada pravila diktiraju tržište i novac?
– Ja, takoreći, ne radim reklamu u Americi, između ostalog i zato što tamo važi pravilo "što veća firma, to gluplja reklama". Najgluplje su zato reklame za poznate firme brze hrane ili gaziranih pića: one moraju istom porukom da ubede veoma široki krug, i stare i mlade, i obrazovane i neobrazovane, i belce i crnce. Poruke su stoga sasvim banalne. Tu jeste najveći novac i uspeh, ali mene to ne zanima.
Ono što je, ipak, dobro u Americi, to je to što ja mogu da živim i radeći nešto drugo. Ja više volim "urednički dizajn", nešto što ima urednika, kao što su, recimo, knjige. Njih neko uređuje, iza toga je neka pamet, očekujete nešto drugačiji nivo ponašanja. Najvažnija stvar u Americi je da odlučite šta vi hoćete, a ne da se prepustite da vas tržište vodi, jer tržište vas uvek vodi nizbrdo. Sve reklame, naime, postoje zato da bi se prodalo nešto što se ne prodaje dobro, nešto za čim treba stvoriti veštačku potrebu.
• Primetan je Vaš politički stav u mnogim radovima u poslednje vreme. Recimo, vaše varijacije na temu Kipa slobode?
– Ja sam otišao iz bivše Jugoslavije 1986. godine. Tada se govorilo da kad neko ode, on je "izdao zemlju". Ja sam, međutim, otišao zato što je zemlja izdala mene. Potom su me izdali neki ljudi koji su počeli da rade vrlo mračne stvari. A kad doživite da neki ljudi koje poznajete mogu da se pretvore u takav mrak, onda shvatite da se to može desiti bilo gde, da se može desiti svakome.
I u Americi sam, posle izvesnog vremena, počeo da prepoznajem neke znakove devalvacije, nešto sporije doduše, jer je sistem veći i bolje kontrolisan, ali kad sam osetio da počinjem da prepoznajem neka slična ponašanja, smatrao sam da je moj zadatak da počnem da upozoravam. Kip slobode je moj čest motiv, zato što je sve manje slobode.
• Da li je to rezultat događaja od 11. septembra 2001?
– Da i ne: teško je razlučiti šta je uzrok, a šta posledica – mi smo ovu vlast dobili pre septembra. Taj događaj je samo naglasio odnos prema drugim zemljama i pojavama koji je postojao i pre toga. To me je uplašilo. Pošto sam ja otišao u Ameriku da bih ostvario "američki san", odlučio sam da učinim sve da mi taj san ne ukradu...
• Vaša knjiga, koju ste uradili s kolegom i prijateljem Miltonom Glajzerom, "Dizajn disidentstva", bavi se grafičkim izrazom opozicionarstva. Šta je danas disidentstvo u Americi?
– Tom knjigom sam hteo da pokažem kako ljudi, dizajnirajući plakate i grafite, dižu glas, kako zbog svog stava mnogo rizikuju, kako karikatura – a toga je bilo i ovde – može za nekog da bude opasna.
U Americi danas nema pravog disidentstva, niko danas zbor rata u Iraku ne demonstrira na ulicama. Mladi se valjda plaše da će im, ako izađu na ulicu, nastradati "ajpod" ili skupi mobilni telefon... Na ulice po pravilu izlaze samo gladni radnici ili gnevni studenti. Gladnih radnika nemamo dovoljno, a studenti postaju gnevni tek kad počnu da ih prisilno regrutuju u vojsku. Zatim, sistem je dosta naučio od šezdesetih, i to upotrebio da se ponove antiratni protesti.
Disident je danas u Americi bloger, koji iz usamljenosti svoje sobe, šalje elektronsku bocu s pismom, ne znajući ko će sve da je pronađe i pročita. Ali, činjenica je da su neki političari izgubili na izborima zbog blogova.
• Kad ste počinjali, alat su Vam bili pero i tuš. Danas su to kompjuteri. Da li Vam nova tehnologija pospešuje kreativnost?
– Da, ali pre svega zato što ja još mogu da koristim tuš i pero. Kompjuteri su samo još jedno oruđe u paleti. Nije važno da li ste pesmu napisali olovkom ili uz pomoć kompjutera, važno je kakva je pesma, vredi li ili ne vredi. Najvažniji su duh i pamet.
• Kompjuterska tehnologija je doprinela da gotovo izumre jedna umetnost koja je obeležila početak Vaše karijere – strip. Klinci vreme provode uz video-igrice, stripove u kojima oni vode glavne junake. Da li napredak tehnologije ugrožava još neku umetnost?
– Da, najugroženiji je – razgovor. Ja ne volim da poslove dogovaram preko kompjutera. I razgovor telefonom je već minus, jer ne vidite osobu, ali kad i tako nešto pitam sagovornika i posle toga nastane tišina, ta tišina mi govori mnogo više od reči... Te pauze, koje su vrlo bitne, ne postoje u komunikaciji i-mejlom. Čitava jedna igra šaha između dvoje ljudi koju podrazumeva razgovor, polako nestaje. Brzina u komunikaciji koju su nam doneli kompjuteri nije uvek bolja. Jedina mi je uteha da ćemo, za ono što ćemo izgubiti, dobiti nešto natrag.
• Vi ste čovek koji je otišao iz Jugoslavije, a sada svraća u nove države koje su nastale njenim traumatičnim raspadom. Da li je ludilo na ovim prostorima prošlo, da li smo svi opet normalni?
– Ne baš sasvim, uverio sam se u to kad sam ovih dana boravio u jednom malom gradu, u Bijeljini – dosad sam uvek posećivao samo glavne, Beograd, Zagreb, Ljubljanu, Sarajevo. Ali utešno je što sazreva jedna nova generacija u ranim dvadesetim, koja je bila isuviše mlada da bi neposredno doživela strahote rata, ali je u međuvremenu dovoljno sazrela da shvati kako svoji nisu uvek u pravu, a oni drugi uvek negativci. Ako na drugoj strani postoji bar jedan čovek koji je dobar, onda na našoj mora postojati bar jedan koji je loš. Biće sve normalnije kad budu počele da se cene prave vrednosti: grafika, muzika, literatura, bez obzira na to kojoj naciji pripada njen autor. Ne možete mrzeti nekoga čijim se radovima divite.
Milan Mišić
[objavljeno: 03.12.2006.]
