Izvor: Danas, 18.Jun.2015, 10:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zagonetka liberalne demokratije
Pre gotovo dve decenije politički komentator Farid Zakarija je napisao proročki članak pod naslovom "Uspon neliberalne demokratije", u kojem je izrazio zabrinutost zbog uspona narodnih autokrata s malo obzira prema vladavini prava i građanskim slobodama. Vlade se možda biraju na slobodnim i fer izborima, napisao je, a ipak rutinski krše osnovna prava svojih građana. Od Zakarijinog teksta, neliberalne demokratije su postale više pravilo nego izuzetak. Prema statistici Kuće slobode, više >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << od 60 odsto zemalja sveta su izborne demokratije - režimi u kojima se partije takmiče i dolaze na vlast na redovnim izborima - što je porast u odnosu na 40 odsto kasnih 1980-ih. Ali većina tih demokratija ne uspeva da obezbedi ravnopravnu zaštitu zakonom.
Obično su manjinske grupe (etničke, verske, jezičke i regionalne) te koje nose teret neliberalne politike i praksi. Međutim, protivnici Vlade svih vrsta izlažu se opasnosti od cenzure, progona i nepravednog utamničenja. Liberalna demokratija počiva na trima grupama prava - prava na svojinu, na političkima pravima, i na građanskim pravima. Prva grupa prava štiti vlasnike i investitore od eksproprijacije. Druga pruža garancije da grupe koje odnesu pobedu na izborima mogu da dođu na vlast i izaberu politiku po svom nahođenju, pod uslovom da ta politika ne ugrožava dve druge grupe prava. Konačno, građanska prava garantuju ravnopravni tretman pred zakonom. I prava na svojinu i politička prava imaju moćne profitere. Prava na svojinu su prvenstveno u interesu elite - vlasnika i investitora. Oni mogu da budu uporedno mali po broju, ali mogu da mobilišu materijalne resurse ako ne dobiju ono što žele. Svoj novac mogu da odnesu negde drugde ili da odluče da ne investiraju i tako nametnu znatne troškove preostalom delu društva.
Politička prava su prvenstveno u interesu organizovanih masa - radničke klase ili etničke većine, u zavisnosti od strukture i podela u društvu. Pripadnici većine mogu da budu siromašni, ali su cifre na njihovoj strani. Mogu da prete eliti pobunama i eksproprijacijom. Nasuprot tome, glavni profiteri od građanskih sloboda su obično manjine koje nemaju ni bogatstvo ni cifre. Teorije koje navodno objašnjavaju istorijsko poreklo demokratije previdele su asimetriju među onima koji traže različite vrste prava. Ove teorije se uglavnom vrte oko pogodbi između elite koja ima veliku svojinu i radničkih klasa - suočena s pretnjom revoltom, elita širi glasačka prava i omogućava masama da izađu na izbore. Mase zauzvrat pristaju da ne ekspropriraju elitu. Naravno, elita više voli autokratiju u kojoj vlada sama i štiti svoja, ali ne i tuđa prava. Tokom većeg dela istorije oni su dobijali šta su tražili.
Demokratska pogodba postaje izvodljiva samo kada mase mogu da se organizuju ili mobilišu oko zajedničkih interesa. To čini ostvarljivom i njihovu pretnju pobunom pre pogodbe i njihovo obećanje da će nakon toga štiti prava na svojinu. Istorijski, takve mobilizacije su bile proizvod industrijalizacije i urbanizacije, ratova i antikolonijalnih sukoba. Ali te pogodbe pre stvaraju izborne demokratije nego liberalne demokratije. Manjine lišene imovine i koje imaju najjači ulog u građanskim pravima nemaju nikakvu ulogu tokom demokratske tranzicije zato što obično ne mogu da iznesu ništa na sto, gde se pogodba pravi. Dakle, demokratska pogodba stvara prava na svojinu i politička prava, ali retko građanska prava. Zagonetka nije u tome zašto se toliko često ispostavlja da je demokratija neliberalna, već da li ikada može da nastane liberalna demokratija. Jedan splet okolnosti koji favorizuje liberalnu demokratiju jeste odsustvo kristalno jasnih etničkih podela ili drugih podela u vezi sa identitetom među neelitama.
Drugačija situacija koja stvara sličan ishod jeste prisustvo više podela koje se preklapaju. Ako nema precizne linije između većine i manjine, sve grupe na vlasti mogu da budu voljne da priznaju prava drugih iz straha da mogu u budućnosti izgube vlast. Treća mogućnost jeste da se najizrazitija etnička i rasna podela ravna s podelom koja odvaja mase od elite sa ogromnim vlasništvom. Možda liberalna demokratija nema ništa s ravnotežom moći među socijalnim grupama i njihovim strateškim motivacijama. Možda ona umesto toga iziskuje blagovremeni razvoj kulture tolerancije i građanskih sloboda. Ili je možda potrebno i jedno i drugo. Kakav god razlog bio za pojavu liberalne demokratije, ne treba da nas iznenadi to što ona u praksi nije česta. Samo se u retkim slučajevima snage slože i stvore njenu održivu verziju.
*Deni Rodrik je profesor društvenih nauka na Institutu za napredne studije na Prinstonu, Šarun Mukand, član Instituta za napredne studije, profesor je ekonomije na Univerzitetu Vorvik
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
