Izvor: Politika, 12.Feb.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zabranjene ćirilica i šljivovica
Studija Bogdana Trifunovića o životu u okupiranom Čačku 1915–1918.
Čačak – Jula 1916. godine okupacione vlasti u Čačku pretresle su knjižare tražeći čitanke na ćirilici, bez uspeha. Dva dana kasnije, u ponovljenom pretresu, u knjižari Milivoja Žilovića pronađene su i zaplenjene dve ćirilične knjige. Službeno pismo u ovom mestu bilo je isključivo latinica, pečati okupacionih vlasti imali su natpise samo na nemačkom i hrvatskom – „Gemeindeamt“ >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i „Poglavarstvo opštine“ – a još maja iste godine naređeno je da se koristi isključivo gregorijanski kalendar.
Ovi pabirci iz tek objavljene studije istoričara Bogdana Trifunovića „Život pod okupacijom“ svedoče po kojim je pravilima živela čitava okupirana Srbija između dva novembra, 1915. i 1918. godine.
– Želeo sam da osvetlim jedno kratko poglavlje u trajanju Srbije i Čačanskog okruga, tokom kojeg je velika istorija naprosto progutala malog čoveka. Da utvrdim kako se tih godina preživljavalo u selu i gradu, od čega bolovalo ili umiralo. Zato sam među izvore uvrstio i memoare srpskih autora ali i austrougarskih oficira, direktnih aktera okupacionog režima u Srbiji – kaže za „Politiku“ Bogdan Trifunović, inače radnik Gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis“ u Čačku i doktorand Instituta „ArtesLiberales“ Univerziteta u Varšavi.
Čačak je napušten 1. novembra 1915. godine u 16 sati bez borbe i ispaljenog metka sa srpske strane. Komanda vojske odredila je dr Venceslava Stejskala, majora srpske vojske češkog porekla, da prema Ženevskoj konvenciji preda čačansku bolnicu okupacionoj sili što je on i učinio, i to u uniformi srpskog oficira, koju je odbijao da skine sve vreme okupacije iako je vraćen u bolnicu, na posao.
Sutradan, 2. novembra, komanda mesta austrougarske vojske naredila je svim vlasnicima da otvore dućane i kafane. Čačanski hotel „Kren“ stavljen je na raspolaganje oficirima okupatora i preimenovan u „ViribusUnitis“ (Sjedinjene snage), a komandant je tražio trojicu talaca koji životom garantuju da se vojsci ništa neće dogoditi od strane stanovnika. Određeni su prota Sreten Mihailović, trgovac gvožđarijom Naum Trifunović i neki Ristić.
Tako su počeli prvi dani okupacije o kojima će Isidora Sekulić kasnije u „Zapisima“ reći: „Kad jedan narod bude pregažen i smrvljen, nastane nešto kao preistorijsko doba... Naučili smo da sve ne znači ništa“.
Zlo i naopako za svaku kuću bio je ulazak švapskih taljiga u avliju, u koje su vojnici trpali sve što zateknu, a naročito je upamćen cuksfirer Vajs iz čačanske žandarmerije, jer je nepogrešivo nalazio skriveno oružje, bakar i hranu.
Već prve okupacione jeseni, austrougarski oficir i književnik Šandor Fridrih Rozenfeld beleži u Čačku da je „razgovarao sa nekoliko istaknutih meštana i bio zapanjen koliko ljudi malo znaju o ratnom stanju“. Rekli su mu da Rusi marširaju preko Marne u Sofiju i da su već ušli u Beograd.
Svi vojnici koji su poginuli u čačanskom kraju ili umrli u Gradskoj bolnici sahranjivani su na istom groblju preko puta, sa centralnim spomenikom i natpisom „Es starb ein jeder fur sein Vaterland“ („Umro je svaki za svoju otadžbinu“).
A civili nisu mogli da prebole koleru, difteriju, malariju i glad.
U nedostatku robe i novca, razvila se trampa, iako zabranjena. Za kilogram masti seljaci su tražili i dobijali pet kilograma šećera. Zvanični kurs bio je jedna kruna = dva dinara, kilogram šećera koštao je 14 kruna, dok je vlast objavila obavezan rad za svu decu stariju od 12 godina i kazne od 50 do 100 kruna za svaki nezasejan hektar.
Od šljiva su pravljeni pekmez i rakija, ali ni jedno ni drugo nije dopalo srpskih seljaka. Pečenje rakije 1918. godine organizovano je tako da su sve kace za šljive skupljane na jednom mestu u opštinama i tu su ih seljaci punili, dovlačeći šljivu. Liferanti su pekli rakiju, okupator je uzimao svoj deo a seljaci ništa.
Vlasnici šljivika dobijali su godišnje samo 50 litara ljute za svoje potrebe, dok je u krčmama bila zabranjena prodaja nacionalnog aperitiva. Umesto rakije, gost je mogao dobiti jednu ili dve čašice konjaka a krčmari su onda, šta bi drugo, bojili rakiju i prodavali je kao konjak.
Čačanski preprodavci krili su vreće sa hranom, ni manje ni više, već u sobi predsednika Prekog suda, znajući da tu niko neće tražiti švercovane namirnice. Zato su predsednikovom posilnom, vojniku Šeferu iz Češke, svakodnevno davali po tanjir jela.
Veliki rat bio je poguban po stanovništvo Srbije. Evo čačanskih brojki. Varoš je 1910. godine imala 5.671 stanovnika, a 1916. godine samo 4.156 duša. U Čačanskom okrugu (srezovi Čačak, Kraljevo, Guča, Ivanjica, Ušće, Raška) za tih šest godina broj stanovnika smanjen je sa 138.911 na 114.783.
Poslednji voz sa austrougarskom vojskom napustio je Čačak 25. oktobra 1918. godine. Iako je okupator sve vreme oduzimao oružje od naroda, kad je vojska Monarhije odlazila, po selima oko Čačka treštalo je kao o Božiću.
Gvozden Otašević
objavljeno: 13.02.2011
