Izvor: Politika, 28.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaboravljeni raj na zemlji
Ukoliko vidite izlazak sunca, probate riblju čorbu i domaće kolače i doživite gostoprimstvo meštana zauvek ćete se vraćati u ovaj zaboravljeni biser Đerdapa
U podnožju Miroča, pokraj Dunava, smeštena je varošica Tekija, opasana šumom, u kojoj su moderne kuće okružene cvećem i zelenilom. Kada prođete nekom od ulica ovog gradića na obali Dunava imate utisak da konačno znate kako izgleda raj na zemlji.
Ukoliko ovde dođete, vidite izlazak sunca na Dunavu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Tekiji, probate riblju čorbu i domaće kolače i doživite gostoprimstvo dobronamernih i veselih meštana zauvek ćete se vraćati u ovaj od svih zaboravljeni biser Đerdapa.
Prelepa, peščana plaža odiše mirisima nekih prošlih vremena. Na njoj Duda, domaćica starog kova, u svaku svoju krofnu umesi i pomalo ljubavi. Njen domaćin, poznat kao Joca Krofna svakom gostu s posebnom pažnjom i poštovanjem priđe. Tekijanci neće dozvoliti da se osećate da ste daleko od svoje kuće, nasmejani otvorena srca za ceo svet, svako dobro jutro će vam poželeti iz srca, upitati vas da li vam je lepo i da li vam je nešto potrebno.
Njihove meštanke su nadaleko čuvene po kolačima, kao i po tome da im srce ukrade poneki Beograđanin. Većina mladih ljudi profesionalno se bavi ribolovom, tako da kada odete u jedan od dva restorana sigurni ste da su naručenu ribu toga jutra ribari ulovili za vas. Uvek nasmejani, vedri, uprkos svim tekućim životnim problemima, Tekijanci su i čuveni igrači.
– Jedne godine smo bez prestanka devet sati svirali "vlaško kolo", samo su se svirači smenjivali, a igrači predaha nisu pravili – objašnjava jedan od harmonikaša koji je sa porodicom na odmoru u Tekiji.
Da malo mesto odmah znači i neuspeh demantuju i Živojin – Žika Bolbatović, vlasnik lanca prodavnica "Tekijanka", koji sada ima 140 zaposlenih radnika. Sličnu priču ima i Senad Mehić, naturalizovani tekijanac, vlasnik auto-mehaničarskog servisa.
– Došao sam i poljubac Vlajine me je zauvek zadržao na ovom mestu. Počeo sam bukvalno ni od čega, sve smo sami stekli ja i moja žena – kroz smeh objašnjava Mehić.
Tekija je ime dobila po turskoj bogomolji – derviškoj tekiji, a prvi put se pominje 1807. godine kao malo selo na desnoj obali Dunava, koje je imalo veliki značaj za rečni saobraćaj i promet robe turskog carstva. Vrhunac razvoja ovaj zaboravljeni raj na zemlji doživeo je pre Prvog svetskog rata, a nakon toga Tekija polako prelazi u lokalnu oazu, posebno posle preseljenja 1964. godine kada je potopljena zbog izgradnje hidroelektrane Đerdap 1 i premeštena na sadašnju lokaciju.
Stara Tekija ostala je poznata samo brodarcima koji su sprovodili konvoje kroz Đerdapsku klisuru, meštanima i đerdapskoj rečnoj upravi.
U današnju Tekiju, koja je savremenom magistralom povezana sa južnim i severnim delovima zemlje redovnim autobuskim linijama, a ima potencijale da bude srpska Boka kotorska, opština i država više ne ulažu, valjda su je zaboravili. Međutim, ipak, izvan granica naše zemlje poznata je po manifestaciji "Zlatna bućka Đerdapa", koja se odvija svake godine u avgustu mesecu, a kada se love somovi na prastari, specifičan način pomoću "bućke".
Gordana Bašović
[objavljeno: 28.08.2006.]
