Izvor: Politika, 23.Avg.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zablude o brzini i udesima
Najveći broj vozača tokom obuke nije prešao brzinu od 60 kilometara na sat, nisu vozili lokalnim putevima, preticali drugo vozilo…
Skoro 20 000 ljudi stradalo je tokom poslednje dve decenije na drumovima Srbije, podatak je koji je nedavno izneo ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić. Ova izjava s najvišeg mesta predstavlja još jedan alarm da se nešto hitno mora promeniti u praksi kako bi se broj žrtava smanjio, a bezbednost saobraćaja poboljšala. Mnogo je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << onih koji imaju „gotova rešenja” za sve saobraćajne probleme, a najčešće objašnjenje svode na sintagmu – prevelika brzina. Novi zakon o bezbednosti saobraćaja koji je, posle skoro petogodišnjeg „usaglašavanja” i nekoliko verzija, najzad usvojen, svakako predstavlja dobru osnovu za poboljšanje bezbednosti. Ali, nijedan zakon ne može sve rešiti restriktivnim merama pa ni ovaj.
U rešavanju ovog gorućeg problema, jer Srbija zauzima jedno od vodećih mesta na listi zemalja sa najviše poginulih i povređenih, mora se poći od tri osnovna elementa. To su čovek, put i vozilo. Nijedan od ovih faktora kod nas nije na potrebnom nivou.
Nedavno istraživanje Evropskog instituta za bezbednost na putevima (IRAP) pokazalo je da u Srbiji samo jedan odsto saobraćajnica zaslužuje ocenu pet, odnosno da su potpuno bezbedne. Radi se o autoputu na Koridoru 10.
Ostali su manje-više, sa nekim izuzecima, veoma opasni. Asfaltna podloga na većini saobraćajnica zahteva kompletnu rekonstrukciju, nivelacija je na mnogim suprotna zakonima fizike, signalizacija je oskudna, ili je uopšte nema, a često je i zbunjujuća. Tačno je da su za kompletnu rekonstrukciju puteva u Srbiji potrebna ogromna sredstva, ali to ne znači da ih za osnovno održavanje, bar kada je signalizacija u pitanju, nema.
Drugi faktor je čovek. On je i najznačajniji. Radi se ne samo o vozačima, već i o onima koji brinu o edukaciji, auto-školama, ali i o onima koji su zaduženi za kontrolu –– saobraćajnoj policiji. Kada su vozači u pitanju, jasno je da su oni glavni uzročnici saobraćajnih nesreća. Samo prilikom nedavne rutinske kontrole na prilazima Guči više od 250 ljudi zatečeno je da voze u alkoholisanom stanju. Sve je više i onih koji voze pod uticajem neke droge"
U Nemačkoj recimo, ako napravite prekršaj, prvi vozač iza vas obavestiće prvog policajca na koga naiđe i ovaj će prijaviti slučaj. Kod nas će policajac samo odmahnuti rukom po sistemu „nećeš mi ti govoriti šta ja da radim”.
Ovakav odnos policije prema dobronamernim građanima svakako pogoduje siledžijama za volanom. Ako se tome doda nedostatak lične kulture i vaspitanja, onda je jasno da je čovek jedan od najznačajnijih faktora bezbednosti. Ti problemi nisu lako rešivi i neophodno je promeniti dosadašnju praksu i omogućiti interakciju između policije i savesnih vozača koji brinu ne samo o svojoj, već i o bezbednosti drugih učesnika u saobraćaju.
Posebno značajan faktor bezbednosti predstavlja obuka u auto-školama. Najveći broj „novopečenih” vozača tokom obuke nije prešao brzinu od 60 kilometara na sat, niti vozio lokalnim putevima, a o autoputu i da ne govorimo. Retko kad su i preticali drugo vozilo, dali pun gas, naglo zakočili ili brže ušli u krivinu, vozili iznad 80 kilometara na čas. Možete misliti šta takve vozače čeka kada uđu na opterećenu saobraćajnicu, gde malo ko šta poštuje. Mnogi svoje neiskustvo i želju za brzom vožnjom često plate i glavom.
Brza vožnja, svakako, sa sobom nosi i povećan rizik. Ali malo ko od onih koji se zalažu za još rigoroznije ograničenje brzine, polazi od činjenice da je broj nesreća sa najtežim posledicama na našem autoputu neuporedivo mali u poređenju sa lokalnim, regionalnim i magistralnim saobraćajnicama.
Statistički posmatrano, koliko je nesreća u Srbiji zabeleženo pri brzinama iznad 180 kilometara na sat?
Na prste jedne ruke se takvi udesi mogu izbrojati. Najčešće se gine na lokalnim i prilaznim putevima većim gradovima, gde je brzina ispod 100 kilometara na čas. I najčešće su uzroci sletanje sa puta i udarac u neko drvo, banderu, ogradu mosta, šanac ili pad u provaliju, direktni sudari zbog nepropisnog preticanja, naletanje na vozilo ispred, skretanje bez migavca na sporedni put i slično.
U Nemačkoj, opet, zemlji sa procentualno najmanje saobraćajnih nesreća, na autoputevima nema generalnog ograničenja brzine, osim na pojedinim deonicama, kada je to saobraćajnim znacima regulisano. Možete, ako želite, da vozite i 300 kilometara na čas" Ali tamo se propisi poštuju, saobraćajna kultura je na visokom nivou, a i kazne su rigorozne"
Ako tome dodamo i treći faktor, a to je vozilo, onda se slika upotpunjuje. U Srbiji je prosek starosti vozila oko 14 godina. Stepen njihove ispravnosti je veoma nizak, a tehnički pregledi se često obavljaju od oka. Mnogo je neispravnih automobila koji su „uredno” prošli „tehnički”. U zemlji ima više od 700 organizacija koje se bave tehničkim pregledima i retko kad smo čuli da je nekome oduzeta dozvola za rad zbog propusta, odnosno izdavanja potvrde o ispravnosti vozilu koje je neispravno.
Novi zakon o bezbednosti saobraćaja nudi dobru osnovu za izmenu postojećeg stanja, ali ako se očekuje da samo znatno više kazne budu lek za ovu tešku bolest, onda nema mnogo razloga za optimizam. Kazne svakako, ali i znatno veća prisutnost policije, posebno na rizičnim mestima, značajno poboljšanje kvaliteta obuke budućih vozača, veće ulaganje i veća briga o putevima, kao i uvođenje kaznenih poena prilikom osiguranja vozila, pa da oni koji češće izazivaju saobraćajne nesreće znatno više plate premiju. Isto se odnosi i na vozače sa malim vozačkim stažom, koji u većini evropskih zemalja spadaju u rizičnu grupu, pa je shodno tome za njih premija osiguranja prvih godina skuplja.
-----------------------------------------------------------
Policije nema na kritičnim deonicama
Zamerka policiji se odnosi i na praksu postavljanja zaseda – obično na ravnoj deonici gde je ograničenje brzine na 60 ili 80 kilometara na sat i obično na završetku teže deonice puta sa mnogo krivina. Tada su vozači lak plen. Tamo gde su teže deonice, gde bahati vozači pretiču u nepreglednim krivinama i preko pune linije – policije uglavnom nema"
Vladimir Dedić
[objavljeno: 24/08/2009]
