Izvor: Danas, 09.Okt.2014, 22:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za pravo na život i imovinu, a protiv straha
Verujem da postoje samo dve vrste ljudi. Oni koji idu ka nekom problemu sa namerom da se reši i oni koji ga guraju pod tepih.
I da li će predsednik male gradske opštine (koji je istovremeno generalni sekretar jedne stranke pa je time fama veća) na poziv kolege da krene ka problemu ili da ga gurne pod tepih? Ja biram da idem. Da vidim da građani protestuju iz straha, jer za strah nisu krivi, kao što nisu krivi ni azilanti koji su iz straha pobegli iz svoje domovine. Krivica >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << je na onima koji imaju obavezu da obezbede sigurnost i njima i azilantima. Onima koji treba stvari da im pojasne i daju garancije da je strah bezrazložan. Onima koji dve godine izbegavaju da reše problem. Otišao sam u Mladenovac da bih bolje razumeo problem i doprineo njegovom rešavanju, a ne širenju ksenofobije.
A šta je problem? Ima više od dve godine kako je Vlada opredelila kasarnu u Maloj Vrbici za Prihvatilište za azilante. I odmah prva nejasnoća da li su u pitanju tražioci azila, ili lica koja su već dobila status azilanata. Da se razumemo, pravo na azil je jedno od osnovnih ljudskih prava. Obaveza davanja azila ustanovljena je Ženevskom konvencijom 1951. godine i treba da smo svi ponosni što Srbija želi da Konvenciju i poštuje. Međutim, poznata je naša neorganizovanost po mnogim pitanjima te je tako i sa ovim. Često se lica koja su zatražila azil (a ne i dobila) upute, čak i bez uzimanja podataka, da odu u Bogovađu (jedno od prihvatilišta), a „onda oni sami lutaju do Bogovađe“ (reči Miloša Jankovića, zamenika zaštitnika građana). I nađe se njih trostruko više od kapaciteta smeštaja u prihvatilištu u šumama pored Bogovađe. Da li ovakav scenario brine seljane iz Male Vrbice? Naravno da brine. A zabrinuo bi i vas, zar ne? Da ne pominjem kako je vrlo nehumano prema potencijalnim azilantima ostaviti ih na otvorenom usred zime. U takvoj očajničkoj situaciji i mnogi od nas bi ugurali bar ženu i decu u prvu praznu kuću. Loše i po azilante, ali i po vlasnike!
Da li postoji uputstvo EU da prihvatilišta treba otvarati u saradnji sa lokalnom zajednicom? Postoji. Da li je sa građanima Male Vrbice obavljen potreban broj razgovora? Ne verujem. To sasvim sigurno ne smanjuje strah. Morala je jasno i precizno da se definiše i briga o azilantima i zaštita građana od potencijalnih problema. Ovako imamo samo rast ksenofobije. I to se upravo događa već dve godine.
A da li je opština Mladenovac ksenofobično odbila azilante? Nije. Pitali su koliko ljudi treba da smeste i predložili su drugu lokaciju. Kada su kasnije dobili podatak o većem broju azilanata, predložili su da u rešenju učestvuje više opština, a ne samo Mladenovac. Da li se prema ljudima možemo odnositi kao sa deponijom koja nije problem dok je u tuđem selu? Tvrdim da ne možemo. A potencijalni azilanti su ljudi u nevolji.
Da li je danas, dve godine nakon prvih barikada pred kasarnom, veća ksenofobija? Naravno da jeste, jer dve godine se to podgreva sa namerom. Dveri to rade sasvim očigledno. Vlada nerešavanjem problema taj strah povećava. Kod nas su često kratkotrajni interesi u prednosti iznad dugoročnih održivih rešenja. Dve godine država Prihvatilište ima samo na papiru. Izgleda da to nikog i ne brine.
I šta se dešava kad se ne nalazi kompromisno i održivo rešenje? Skupština opštine Mladenovac JEDNOGLASNO donese očajničku i problematičnu odluku o odbijanju Prihvatilišta na svojoj teritoriji. A da li to zabrine partijske vrhuške? Ma ne, kakve veze ima? Ko će za to da čuje? Da li je neko reagovao na ovo očigledno pogoršavanje situacije? Sve su se srpske partije zavetovale da štite ljudska prava, a za dve godine situacija je samo lošija.
Tamo je, nažalost, dve godine bojno polje koje svi izbegavaju. I neka svog iščuđavanja na društvenim mrežama na spinovanje o organizaciji protesta. Pozvali su i predstavnika Dveri, a izlišno je objašnjavati da ne delim ista uverenja sa gospodinom Glišićem. I neka sutradan pogrešno iznešenih činjenica u novinama o problemu koji postoji, a koji niko ne rešava. Otići do Male Vrbice je obaveza. Otići ponovo, još veća. Sada ste saznali o problemu koji postoji i koji se sam od sebe neće rešiti, a i to je već neki efekat. Otići ću ponovo, i ponovo, sve dok se ne pronađe održivo rešenje.
Biram da rešavam jer sam demokrata. Dokle god ne budu bez straha i potencijalni azilanti i građani. To je moja ljudska obaveza.
Autor je predsednik opštine Vračar
