Izvor: Politika, 02.Avg.2012, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za onog ko vredno radi nema krize
Ljubiša Marinković iz Džigolja sagradio velelepnu kuću na selu u Toplici. On i supruga Drina uskoro se vraćaju sa rada iz Austrije, a uvereni su da će i sin Dejan za njima, pa da ovde počnu posao
Džigolj ispod Jastrepca – Ovo je već četrdeseto leto od kada su se Drina i Ljubiša Marinković otisnuli u svet. Odmor provode ovde u rodnom selu Džigolju, tik ispod Jastrepca. Toliko godina rade u Austriji i sve kod istog gazde. A četrnaesto leto je otkad grade kuću >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kakvu niko sagradio nije u selima u Toplici. Dugačka je 100 metara, široka 20, na dva sprata je, a ima i ogroman podrum. U centru je sela, a oko nje se šire voćnjaci na oko 3,5 hektara. Sve su ovo radili isključivo preko leta, dok su na odmoru.
Šta će Marinkovićima ovolika kuća ovde u ovoj udolini, u zabačenom selu koje je ostarilo i oronulo, prvo je pitanje koje se nameće. Kao da ga je i očekivao, Ljubiša kaže da se oni nadaju da će ovde uskoro da poteče i posao i život.
– Za onoga ko radi nema teškog vremena. Ja sam rastao u kući gde smo svi jeli iz jednog tanjira i jednom kašikom. Bili smo neviđena sirotinja. Čim sam odrastao, otvorio sam ovde u selu kovačku radnju. A, evo kako: sam, ozgo iz planine, doneo sam dva džaka ćumura, jedan preko leđa, drugi preko prsa, samo što nisam preko praga pao od umora. Izjutra sam zapalio prvu vatru i počeo da kujem. I tako celoga života – stalno nešto moram da radim – otvara svoju životnu priču Ljubiša.
Onda su on i njegova Drina krenuli u inostranstvo. Bilo je to sedamdesetih godina kada su ljudi iz ovih krajeva masovno išli na rad u Nemačku, Švajcarsku, Francusku... Marinkovići su se uputili u Austriju. U jednom selu kod Bregenca našli su posao u maloj fabrici. Kao vredni radnici, stekli su poverenje vlasnika i tu ostali, evo već 40 godina.
– Razbole se taj naš gazda Oskar i zove mene. Kaže: „Ljubiša, tebi ostavljam da rukovodiš proizvodnjom“. Onda mi ispriča kakav je koji radnik, na šta da obraćam pažnju, kome šta da poveravam. On je sada pokojni, ali da njega nije bilo, možda ništa od ovoga mi ne bismo izgradili. On nas je podsticao i hrabrio. Od njega sam i naučio da ko radi ne treba da brine za budućnost – priča Ljubiša.
U Austriji rade i njihova ćerka Danijela i sin Dejan. Imaju, kaže Drina, troje unučadi, a Ljubiša žali što nije imao sreće sa snahom, jer da se nije razvela od njihovog sina, veli, ovde bi već radilo veliko preduzeće. Ali, uveren je, i to će uskoro biti. Kaže da Dejan neizmerno voli rodno selo i Srbiju. On je iz Austrije došao da ovde služi vojsku, kad su to mnogi izbegavali. „Vraća se Deki ovamo, siguran sam sto posto. A onda ćemo da pokrenemo proizvodnju. Čega? Pa onoga što može da se proda, a toga ima mnogo“, kaže Ljubiša.
Vode nas u unutrašnjost ove impozantne građevine. U prvoj prostoriji u prizemlju – prava fabrička hala. Odmah mogu da se montiraju bilo koje mašine i da krene proizvodnja. Do nje u produžetku još jedna slična. U prvoj su i dva traktora, razne poljoprivredne alatke i mašine. Vidi se da se tu nešto i radi. „Ma, Ljubiša vam je majstor za sve. Šta vidi on to i napravi. Najviše prepravlja stare stvari tako da postaju kao nove. Ponešto i ja pripomognem“, kazuje Drina.
Gore, na spratovima prostorije su za stanovanje, a moglo bi, kažu, sve da se pretvori i u hotel. Ovuda, posle popravke puta, sve se češće sreću vozila koja iz topličkog kraja idu put Ribarske Banje, pa se naziru i turističke mogućnosti.
Vode nas Marinkovići potom u voćnjake oko kuće. Stare i nove šljive, zasadi jabuka, krušaka... I opet nova nedovršena kuća. Sve su to pokupovali. Bilo je vreme, pričaju, kad niko nije hteo da proda zemlju. Mnogi su govorili da hoće da prodaju pod uslovom, kad njima bude potrebno, da vrate pare i uzmu svoju zemlju. „Samo za zemlju što smo dali, mogli smo da kupimo kuću na Terazijama u Beogradu. Ali, šta će nama Beograd“, kaže Ljubiša.
Sad je već drugačije. Pričaju ovde da u selu gotovo više niko ništa ne može da proda, jer nema kome. U inostranstvu na radu iz Džigolja je oko 40 ljudi, ali je malo onih kao što su Marinkovići: sve što su za četiri decenije zaradili u Austriji uložili su ovde.
Dragan Borisavljević
objavljeno: 03.08.2012.
