Izvor: Kurir, 09.Apr.2011, 08:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŽIVE GLADNI U ŠTALI!
KRALJEVO - Moj živote, moja tugo... Sramota je Ivana Todorovića, bivšeg vojnika i borca, da priča, a istina je, on i njegova čeljad češće uveče legnu u krevet gladni no siti! - Nije mi za mene, ja mogu da trpim... Žao mi đece. Kad ima šta, mi večeramo, kad nema, legnemo pa trpimo gladni - kaže Ivan
KRALJEVO - Moj živote, moja tugo...
Sramota je Ivana Todorovića, bivšeg vojnika i borca, da priča, a istina je, on i njegova čeljad češće uveče >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << legnu u krevet gladni no siti!
- Nije mi za mene, ja mogu da trpim... Žao mi đece. Kad ima šta, mi večeramo, kad nema, legnemo pa trpimo gladni - kaže Ivan.
Todorovići, ima već 14-15 godina, žive u straćari od blata kraj jednog potoka ispod planine Pope, oko 70 kilometara od Kraljeva. Kućica samo što nije pala, šuplja ko rešeto, prokišnjava čim udari jača kiša. Ipak, Ivan je proletos uzeo kreč i svu je okrečio u belo, i spolja i iznutra, pa se njegova sirotinja i ne vidi dok se ne priđe blizu i malo bolje zagleda.
- Nekad sam bio ponosan čovek! Radio sam u vojsci, ratovao za Srbiju u Vukovaru, živeo s porodicom u Beogradu, ko čovek... Posle me proglasiše za tehnološki višak, a ja iz Beograda nisam imao kud nego ovde, u selo Prošivalce, na očevo imanje - priča Ivan svoju tešku sudbinu.
Njih petoro, Ivan (50), supruga Gordana (41), ćerka Suzana (14), sin Stefan (17) i Ivanova majka Vidosava (67) sada žive od 2.050 dinara, koliki je dečji dodatak za Suzanu, i od Vidosavine penzije od 4.000 dinara.
- Radili bismo, ali za nas posla nema. Najgore nam je što nam je kuća slaba, samo što nije pala. Ovo je, u stvari, nekad bila štala, mi smo je, kad smo došli, malo uredili, očistili, okrečili, pa sad na nešto i liči... Zimi se mrznemo unutra, leti navale zmije kroz pukotine i tada nam je još gore. Daleko smo i od puta, pa majku, kad se razboli, stavim na ručna kolica i onda je šumskom stazom vozim dole do puta i saniteta - prepričava Ivan svoje muke.
Deca nemaju užinu, ali imaju snove
Mala Suzana ide u školu u Jošaničku banju, do puta pešice, posle - autobusom. Sanja u onoj nemaštini i jadu da jednog dana postane lekarka. Njen brat Stefan sanjao je da jednog dana bude šumar. U Kraljevu postoji Šumarska škola, ali Ivan nije imao para da ga pošalje, pa je dečak posle osmog razreda ostao kod kuće.
- Sramota me je da pričam, ali ujutru nemam dinara da dam Suzani za užinu... Nemam para da kupim Stefanu opanke... Krevet nemamo da valja, nego deca leže na nekim starim dušecima... Onomad nam je vlasnik pekare ''Mladi radnik'' dao džak brašna, pa sad štedimo dok ne nabavimo sledeći. A kako, ne znam - samo što ne zakuka Ivan nad svojom teškom sudbinom.
Navalila i bolest
Teško bolesna je i Ivanova majka Vidosava, koju muči tromb, i supruga Gordana. Deca su od vlage iz potoka i šume dobila bronhitis. Vidosavu su pre neki dan otpustili iz bolnice, treba joj 3.500 dinara za lekove, ali u kući nemaju ni za hleb. Todorovići u kući nemaju vodu, nego je donose sa obližnjeg potoka, nemaju ni bojler, kupatilo...
Rasim pomogao
Pre nekoliko godina u kući Todorovića bio je ministar Rasim Ljajić.
- Sav se isprljao, ublatio dok je došao do kuće.
Doneo nam je tada šporet, televizor, kompjuter za decu, i hvala mu na tome. Bilo je tada reči da će nam država obezbediti neki smeštaj u Kraljevu, da se deca školuju a mi da radimo, ali ništa od toga. Kako tada, tako i sada, ništa se u našim životima nije promenilo - priča Ivan.
Informacija za one koji žele da pomognu Todorovićima
Čitaoci koji žele da pomognu porodici Todorović mogu da se jave sekretarijatu redakcije Kurir na telefon 011/3240-551. Redakcija će sve poruke i mogućnost kontakta proslediti porodici Todorović.
Za one koji žele direktno da upute novčanu pomoć otvoren je žiro račun u banci Inteza:
Dinarski - 160-1600100129362-89
Devizni - RS35-160-5330200227962-64
Obavezno sa naznakom - Za porodicu Todorović!
