Izvor: Blic, 17.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vratio sam se po svoje, ostajem ovde
Vratio sam se po svoje, ostajem ovde
Kada je 2001. godine na jednoj francuskoj televiziji video da je izabran novi predsednik Jugoslavije Vojislava Koštunica, Bogdan Veljković odlučio je da se nakon više od pola veka vrati u Beograd, očekujući da će Srbija doživeti preporod. Danas, posle pet godina života u Beogradu, razočarano kaže da trenutno oseća samo ljutnju prema onima koji se danas ponašaju kao oni koji su davno hteli da streljaju njegovog oca.
Bogdan >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Veljković je kao dečak sa sestrom Katarinom iz Srbije otišao 1953. godine, a malo zatim zemlju su ilegalno napustili i njihovi roditelji Judmila i Vojislav, zahvaljujući jednom stranom diplomati. Bogdanovi roditelji se nikad više nisu vratili, ali on posle nekoliko decenija jeste.
- U to vreme, cela porodica nije mogla da napusti zemlju. Moj otac je u januaru 1947. godine na sudu proglašen za državnog neprijatelja i tada su mojoj porodici oduzeli svu imovinu. Trebalo je biti i streljan, ali su to sprečili njegovi radnici iz pivare i mlina, jer ih je tata hranio za vreme okupacije. Njih 800 upalo je u Oznu i tražilo da ga oslobode. Isti sud, koji ga je proglasio državnim neprijateljem, posle samo četiri meseca poništio je prvobitnu presudu, ali osim naše kuće, nisu nam vratili ništa - priča Veljković.
Njegova porodica u svom vlasništvu imala je pivaru 'Đorđe Vajfert', koja danas pripada BIP-u i većinsko vlasništvo u 'Vračarskoj banci', u čijoj zgradi je danas turska ambasada. Ta imovina sticana je od 1922. godine, deo po deo. Kupovinom akcija od firme 'Vajfert', moja porodica je postala većinski vlasnik pivare. Sve to je nestalo, oduzeto voljom vlasti posle 1946. godine.
Osim BIP-a i zgrade u kojoj je sada ambasada, Bogdan Veljković već šest godina traži od države da mu vrati plac u Rajićevoj ulici, na čijem mestu je nekada bio hotel 'Srpski kralj', a uskoro treba da počne gradnja novog beogradskog hotela. U vlasništvu njegove porodice bio je i Stari mlin kod BIGZ-a, kao i pet hektara zemljišta u samom centru Paraćina, odakle i potiču Veljkovići.
- Zakon o povraćaju imovine nikako da bude donet. Čisto sumnjam da će se to i desiti, ali boriću se svim sredstvima da povratim ono što je pripadalo mojoj porodici. Hteli su da mi vrate imovinu u vidu obveznica. To je smešno. Zar očekuju da bi posle toliko godina primio papirić koji iznosi 20 odsto od nominalne vrednosti? Sve što treba da mi se vrati, može da se vrati u naturi. Država ne treba da izdvaja novac iz budžeta. Uostalom, ne vidim zašto bi građani Srbije morali da plaćaju ono što mi je država oduzela - pita Veljković.
Bogdan Veljković je i predsednik Mreže za restituciju u Srbiji, koja okuplja Srbe kojima je oduzeta imovina posle Drugog svetskog rata i bori se za njihova prava. Bogdan je posle odlaska iz Srbije živeo u Parizu, gde je i maturirao. Koledž je završio u Itaki u SAD-u, a magistrirao je na Harvardu. Do 1981. godine radio je kao direktor dve banke na čuvenom Volstritu.
- Kada je biznis u pitanju, ja sam Amerikanac. Kada se radi o ženama, vinu i hrani, ja sam Francuz. Ali u dubini duše, ja sam Srbin. Odluka da se vratim u Srbiju, bila je iznenadna i za sve oko mene nelogična. Pre svog povratka nisam osećao nikakav revanšizam, ali ga sad osećam posle šest godina provedenih u Srbiji - kaže Veljković.
Bogdan Veljković živi u kući, to je sve što je od ogromne imovine pripalo njemu kao nasledniku. Iz Srbije nema nameru ponovo da se seli.
- Ostaću, tražiću svoje i dobiću sve to. Neću više da idem, hoću da sačekam dan koji sanjam godinama. Imovina moje porodice mora biti vraćena, a ja ću ovde u Srbiji da se bavim biznisom i investicijama - poručuje Veljković.
Nataša Korlat
.jpg)
