Izvor: Politika, 30.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vratili se iz Beograda na Radan
Vukosava i Miloš Avramović na 800 metara nadmorske visine gaje prvoklasno voće, a plodovi u bašti rastu bez upotrebe hemikalija
Zagrađe na Radanu – Prošlo je Preobraženje Gospodnje, a pred kućom Avramovića u selu Zagrađu na planini Radan crveni se paradajz, zeleni luk, krompir i razno povrće, kao da je početak leta.
– Merio sam jednu cveklu: tačno četiri kila i 250 grama. Dva dana smo pili sok od nje. Sve ovo što se vidi u našoj bašti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << raste bez veštačkog đubriva i hemikalija – kaže nam Miloš Avramović, koji je rođen ovde, na jednom od bregova Radana, na 800 metara nadmorske visine, pre više od sedam i po decenija. Još uvek vitak i svež, on veli da ga rad održava i da sa suprugom Vukosavom već osmu godinu ovde uživa u napornom radu, zdravoj hrani i planinskom vazduhu.
Avramovići su se iz Beograda vratili na ognjište dedova. Obnovili su staru očevu kuću, izgrađenu u srpskom seoskom stilu. U velikoj gostinskoj sobi, kakvu je imala svaka domaćinska kuća, ima svega od modernog pokućstva, ali i niz starih fotografija predaka.
Miloš nam objašnjava da ovu sobu nije hteo da prepravlja da bi ga podsećala na doba kad su se u njoj o slavi i drugim svetkovinama okupljali rođaci i prijatelji, poticale priče, odjekivale gusle... Odžakliju je, ipak, prepravio u kuhinju, deo u kupatilo, a ostala je i mala soba. Prirodnim padom odozgo sa izvora uveo je vodu. Ima traktor, kultivator, kosačicu... Da je još put do sela malo bolji, da čovek nikad ne poželi grad.
– Rođena sam u Banatu, živela sam godinama u Beogradu, ali sam se ovde tako uživela da Zagrađe ni za šta ne bih dala. Pa još kad nam preko leta dođu deca i unuci, njihovoj i našoj radosti nema kraja. Na ovim nezagađenim livadama napasamo kravu, pa imamo i zdravo i kvalitetno mleko, sir i kajmak – dodaje Vukosava.
– Ja obožavam voće – veli Miloš i iznosi kofu sa sveže ubranim kruškama:
– Ovo su sve stare sorte: bostanke, skrobaje, žutaje, karamanke, a imamo i pološke, kaluđerke, lubeničarke, medunce, vodenjaje... Na stotine sam ih sam kalemio. Ovo je mesto bog odredio za voće. Šljiva raste svuda, ali je sve manje starih sorti, zamenjuje ih čačanska rodna. A tek rakije! Najlepše su one od divljih krušaka – otkriva nam domaćin.
Pred kućom, na travi, poređani plehovi: suše se iseckane jabuke i kruške, šljive... Tako osušeno voće koristi se zimi za najlepše kompote. Avramovići kažu da celo leto prave sokove, otkako počnu jagode, pa sve do kupina i oskoruša u jesen. A i pečuraka je po šumama u izobilju.
Pričaju Vukosava i Miloš sa ponosom o svakodnevnom životu ovde, ali i o onim danima kad im dođu sinovi, snahe, unuci, koji su po svetu. Stariji, Srđan, profesor engleskog, sa suprugom i dve devojčice je u Pragu. Mlađi sin Dejan je u Beogradu sa ženom i sinčićem, gde i ima firmu. Kad se okupe ovde, njihovo je carstvo!
– Dovodio sam ovamo i poslovne prijatelje iz Nemačke. Oni nisu mogli da se nadive. Pa kad su još videli hleb iz crepulje, pa tek pomuzeno mleko... Kažu da ne znaju da li su igde bolje jeli i spavali. Treba ovaj narod pomoći da se bavi seoskim turizmom, jer tu je na pet-šest kilometara i Đavolja varoš, u koju sve više dolaze i stranci – kaže Miloš Avramović, dok nas ispraća do kapije, po starom srpskom običaju.
D. Borisavljević
[objavljeno: 31/08/2008]
.jpg)
