Izvor: Danas, 08.Jan.2015, 00:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladika Jovan (ne)zaboravljeni
Kada bi svetski mediji preneli vest da je, u Belgiji, za vreme vršenja službe uhapšen, i potom u montiranom procesu osuđen zbog toga što je krstio devojčicu u anglikanskom hramu Svete Trojice u Briselu, biskup Robert Nil Ins, episkop za Evropu Engleske crkve (Robert Neil Innes, Bishop of Europe, The Church of England), čitava međunarodna javnost bi takav čin osudila, i zatražila nezavisnu istragu i momentalno puštanje na slobodu ovog sveštenika.
Ovde se, naravno, radi >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << o pretpostavljenom procesu (neka mi uvaženi gospodin biskup oprosti na fikciji), a da se dogodio, to bi značilo da je čovek koji se nalazi visoko u hijerarhiji Engleske crkve, stavljen na stub srama od strane pravosudnih vlasti jedne države, samo zbog svoje vere i verske službe. Reakcije engleske javnosti prema sudovima u Belgiji bile bi sve samo ne nežne, a odgovor engleskog establišmenta, uključujući i premijera V. Britanije i Kraljicu, bi bio surov i za pamćenje.
Shodno poretku Srpske pravoslavne crkve, „drugi“ čovek po starešinstvu, odmah do patrijarha, jeste Jovan (Vraniškovski), arhiepiskop ohridski SPC. Njegova hapšenja u BJR Makedoniji, isleđivanja i mučeništvo traju već više od 12 godina, a srpska javnost, osim crkvene, uz par izuzetaka, ravnodušno posmatra kako se pred njenim očima ponižava i maltretira jedan sveštenik, i pre svega nesumnjivo nevin čovek.
Problem suštinski počinje u trenutku kada Jovan odnosno mitropolija kojom je tada upravljao u okviru MPC ulazi u liturgijsko i kanonsko jedinstvo sa Pećkom patrijaršijom SPC u junu 2002. godine. Odmah nakon par dana policija BJR Makedonije uz primenu neviđene sile, bez ikakvog pravnog osnova i naloga proteruje vladiku Jovana je iz sedišta mitropolije, sve zajedno sa monasima koji su se tu zatekli. Kada je koncem decembra 2003. godine osnovan Sveti arhijerejski Sinod pravoslavne Ohridske arhiepiskopije, to je bio signal državnim organima u Skoplju da pritisak i progon pojačaju, pa je vladika 2004. osuđen na godinu dana zatvora uslovno,, za krivično delo „samovlašće“, i to ni manje ni više jer je u hramu „samovlasno“ krstio jednu devojčicu. Nakon toga se ređaju presude Apelacionog suda u Bitolju iz 2005. godine, pa odmah naredne, 2006. godine, presuda Apelacionog suda u Skoplju i na kraju, poslednji postupak iz 2011 i 2012. godine, opet skandalozan, nakaradan i bezočan, nakon kojeg vladika Jovan bez prekida sedi u tamnici već više od tri godine.
Činjenice o grubim kršenjima prava vladike Jovana su konstatovali i pravni eksperti, pa je tako prof. dr Mirjana Najčevska u svom obraćanju Skupštinskoj Komisiji BJR Makedonije dana 13. decembra 2013. godine jasno ukazala da pritvaranje arhiepiskopa ohridskog Jovana, koji se već nalazi na izdržavanju zatvorske kazne predstavlja torturu od strane vlasti. Da bude jasnije, vladici Jovanu je u momentu kada on već služi zatvorsku kaznu određena mera pritvora, što je nezabeleženo u savremenoj pravosudnoj praksi, odnosno pravno i fizički je nemoguće pritvoriti već zatvoreno lice.
Bivši premijer Republike Makedonije, Ljupčo Georgijevski, za vreme čijeg premijerskog mandata je počelo iživljavanje nad vladikom Jovanom (2002. godina) je u svojoj izjavi koju je dao krajem 2012. godine makedonskom nedeljniku „Fokus“, precizno konstatovao da se radi o političkom progonu i da je vladika Jovan politički zatvorenik. Ova „naknadna pamet“ može se tumačiti činjenicom da je i sam Georgijevski (koji je 2006. godine dobio bugarsko državljanstvo i preselio se u tu državu), tek nakon napuštanja BJR Makedonije shvatio količinu „otrova“ koji je prosut na glavu nedužnog vladike Jovana.
Poznato je da je predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, prilikom svoje posete Makedoniji oktobra 2012. godine tražio amnestiju za vladiku Jovana, dok je osam godina ranije, tada ministar inostranih poslova SCG, Goran Svilanović, povodom ovog slučaja dao amatersku i neshvatljivu izjavu „da se radi o državljanima Makedonije, pa u tom slučaju Ministarstvo za spoljne poslove Srbije i Crne Gore nema nikakvu nadležnost“. Ovakvim nastupom se Svilanović (verovatno nesvesno) diskvalifikovao iz bilo kakve polemike i priče o npr. njegovoj omiljenoj temi - Srebrenici, jer su tamo ratna dejstva, jedni protiv drugih sprovodili državljani istog ili sličnog statusnog položaja, pa shodno „pilatovskom“ stavu o vladici Jovanu, ni rat u BiH ne može biti tema za neiskusnog ministra.
Stoga nama koji živimo i dišemo balkanski, često mržnjom zatrovan, vazduh ostaje da se prema skandaloznom ponašanju pravosudnih vlasti BRJ Makedonije ponašamo i odnosimo aktivno i nepomirljivo, kako to čine sve kanonske pravoslavne crkve, pre svih SPC i bratska Ruska crkva, ili pak da iz neke bečke ili briselske fotelje kao pomenuti Svilanović naričemo nad zlom sudbinom balkanskih naroda (osim srpskog razume se) za debelu platu. Završiću konstatacijom koju dajem u inat agresivnih „verskih analitičara“ bez dana verskog obrazovanja, i tvrdnjom da je ovde u Srbiji nastupilo neko vreme i stanje zamuklosti i nemosti kad je u pitanju progon srpske Crkve i sveštenstva. Za takvu boljku je još u Novom zavetu propisan „lek“, kao kod pravednog prvosveštenika Zaharije, oca Jovana Preteče.
Stoga je potrebno da što češće, makar na drvenoj daščici, nekom internet forumu, ili dnevnim novinama kao što ja sada činim napišemo: „U 21. veku u jednom zatvoru u severnom predgrađu Skoplja robuje zbog svoje vere, na pravdi Boga i bez krivice jedan čovek. Jovan mu je ime.“
Autor je potpredsednik „Treće Srbije“ i pomoćnik gradonačelnika Novog Sada
.jpg)
