Izvor: Politika, 08.Maj.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Više podržati đake sa posebnim potrebama
Podeljena mišljenja stručnjaka o tome da li je inkluzija o uspešnosti inkluzivnog obrazovanja
Oko toga da li je inkluzivno obrazovanje dobar koncept, lako se došlo do usaglašenog stava na jučerašnjoj sednici Nacionalnog prosvetnog saveta. Romsku i decu sa smetnjama u razvoju, o kojima se najviše govorilo kada je pokrenuta tema inkluzivnog obrazovanja, treba uključiti u sistem redovnih škola, inkluzivno obrazovanje treba poboljšavati, ali su mišljenja o tome kakvi su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dosadašnji rezultati i kako se inkluzija sprovodi u sistemu obrazovanja bila podeljena.
S jedne strane, uglavnom od predstavnika defektologa, izneti su stavovi da je inkluzija nedovoljno pripremljena, da nisu utvrđeni standardi učenja ni napravljeni odgovarajući planovi i programi, pa je mnogo toga prepušteno dobroj volji nastavnika i improvizaciji. S druge strane, pedagozi, učitelji, osobe sa invaliditetom, koji su učestvovali na jučerašnjoj sednici, naveli su da nije bilo većih problema u školama, da su iskustva učitelja i nastavnika u radu sa romskom i decom sa smetnjama u razvoju uglavnom pozitivna. Profesorka dr Sanja Đoković, predsednica Društva defektologa Srbije, navela je da postoji saglasnost oko toga da je inkluzivni model u obrazovanju potreban da takozvane specijalne škole treba transformisati i prilagoditi njihovu delatnost novonastalim zahtevima, unaprediti studijske programe.
– Ne slažemo se, međutim, da sva deca treba da se školuju u istom prostoru, jer inkluzija nije stvar prostora nego odgovarajuće podrške svakom detetu, kao ni sa stavom koji smo mogli čuti da inkluzija ne prepoznaje defektologe, jer oni su upravo ključni saradnici u zemljama sa razvijenom inkluzijom. Ne delimo ni mišljenje da udžbenici za svu decu i nastavni planovi i programi moraju da budu isti, a da prilagođavanje planova i programa predstavlja diskriminaciju. Treba da kvalitetno pripremimo i pružimo podršku deci sa smetnjama u razvoju, a ne da ih nekritički uključujemo u inkluzivni sistem, prepuštajući učenike, roditelje i učitelje samosnalaženju i improvizaciji – rekla je prof. dr Đoković.
Tražeći da se usvoje smernice za dalji razvoj ustanova za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju, koje su urađene na zahtev Ministarstva prosvete, ali nisu i primenjene, prof. dr Đoković navela je da je potrebno razviti bolju saradnju redovnih i škola za decu sa smetnjama u razvoju, više uključiti defektologe u inkluzivno obrazovanje. Mirjana Ilić iz Saveza učitelja Srbije ukazala je da su učitelji na inkluziji radili i pre zvaničnog uvođenja u škole, da postoji dobra volja, ali da nekada nedostaje dovoljno znanja i obuke, kao i da defektolozi treba da budu više uključeni u sistem inkluzivnog obrazovanja, a slične stavove iznela je i Marina Arizanović iz Saveza udruženja vaspitača Srbije. Danijela Vuković, pedagog i savetnik u Ministarstvu prosvete navela je da je ona rođena sa invaliditetom i da joj u postizanju onoga gde je danas i stručnom usavršavanju nisu pomogle ni specijalne škole ni specijalni edukatori.
– Jako me iritira i sa ličnog i sa profesionalnog aspekta što se u većini populacije koja se bavi obrazovanjem smatra inkluzivno obrazovanje neko treće, posebno u odnosu na redovno i specijalno obrazovanje. Inkluzivni principi navedeni su u prvim članovima Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i važe za sve. Naš krajnji cilj je socijalna inkluzija dece, a obrazovanje je samo put da do toga dođemo – rekla je Danijela Vuković.
Ona je dodala i da nije tačan podatak koji je iznela prof. dr Đoković, za koji je navela da je preuzet od Zavoda za obrazovanje i vaspitanje, da je više od 80 odsto dece sa smetnjama u razvoju pre uvođenja inkluzivnog obrazovanja bilo uključeno u redovne škole, već da je taj procenat bio daleko manji, oko 15 odsto. Predsednica Nacionalnog prosvetnog saveta, profesorka dr Desanka Radunović, navela je da podržava koncept inkluzivnog obrazovanja, ali i da je iz onoga što je na sednici moglo da se čuje vidljivo da je potrebno više raditi sa nastavnicima kako bi ono bilo što kvalitetnije.
– Treba više mogućnosti za rad, a pošto živimo u siromašnoj zemlji, para nemamo dovoljno, ali da li treba čekati bolja vremena ili nešto raditi – zapitala se prof. dr Radunović.
J. Čalija
objavljeno: 09.05.2012.
