Izvor: Danas, 19.Nov.2014, 21:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Virtuelno i stvarno
Susret našeg i albanskog premijera je još pre no što se dogodio u našoj političkoj i medijskoj javnosti izazivao velike kontroverze (treba li ga održati ili otkazati?), a nakon što se odigrao dobio je etiketu (diplomatskog) skandala. Šta je, da se izrazimo pravničkim rečnikom, biće tog skandala?
Skandal se, najsažetije rečeno, sastoji u tome što je albanski premijer otvoreno, a ne u diplomatskom, uglađenom maniru rekao ono što misli. Da li je to sama po sebi neuobičajena, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << retka pojava? Jeste. No, da li je iskrenost retka u diplomatskim krugovima? Nije. Jer, narečena glazura, manir da se biranim i za uho partnera prijatn(ij)im tonovima kaže ono što se misli, čuva osnovu istine i značenje poruke. Zašto nas je u ovom slučaju iskrenost toliko zabolela? Zato što kazuje suprotno od onog što mi želimo.
Osmotrimo izjavu ministra Rame nezavisno od konteksta, kao njegovo političko stanovište. Da li smo znali to stanovište pre njegove posete Srbiji. Znali smo ga - to je već niz godina stav albanske vlade. Albanija je među prvima priznala nezavisnost (državnost) Kosova i to priznanje zatražila od celog sveta. Otkud onda toliko naše zgražanje? Što diplomatski stereotip podrazumevamo kao opšte načelo, kao princip bez izuzetaka. No, da li u svetu postoje izuzeci? Postoje. Čak i na najvišem nivou, a dovoljno je da napravimo paralelu Rusija - Amerika i da podsetimo na njihovo žestoko i otvoreno trvenje oko Ukrajine. Kao i već dvodecenijsko trvenje Amerike i Evropske unije sa Rusijom oko Srbije i Kosova. Tih primera ima mnogo širom sveta.
Vratimo se u kontekst. Svaki politički stav, iskaz, gest... ima dvostruki kontekst - spoljni i unutarnji. Na spoljnom planu ministar Rama je mogao svoj stav da iskaže uvijenim, diskretnim načinom, da ne traži priznanje države Kosovo, već što veće uvažavanje prava i potreba kosovskih Albanaca, kako se obično čini u međunarodnom tretmanu ove teme. Na unutarnjem planu, međutim, takva izjava bi se smatrala u najboljem slučaju praznim, nultim iskazom, učtivom frazom koja prikriva kukavičluk, odsustvo borbe za dalju međunarodnu afirmaciju svojih saplemenika u susednoj zemlji. Da i ne pominjemo recepciju takvog stava kod devedeset odsto Kosovara. Da li je naša politička i ukupna javnost (bila) svesna toga? Jeste. Pa koji je onda razlog našeg zgražanja? Unutarpolitički.
Mi znamo stanje na terenu, to jest stav devet desetina Kosovara, znamo i stav stotinak država sveta. Ali, mi to faktičko stanje (na terenu) ne priznajemo, mi priznajemo samo svoje stanovište. Držimo se svoje nebeske aksiologije - nepravično je najpravičnijoj, najvrlijoj i u svakom pogledu najboljoj zemlji oduzeti deo teritorije, mi to nikad nećemo priznati... Ukopani u svoju moralnu neprikosnovenost, mi priznajemo samo virtuelnu stvarnost, stvarnost kakva bi, po nama, trebalo da bude, a ne kakva je ona zaista, krivicom (belo)svetskih sila, trenutno na terenu i u percepciji stotinak država.
Virtuelna stvarnost (može da) ima trajnu auru i da bude energetski patriotski motiv za niz generacija (poput Kosovskog boja), ali ne može da zameni i da eliminiše aktuelnu stvarnost. Naprotiv, da bi bio potencijalni korektiv buduće istorije, mora i te kako da je razume. Samo tako moći će, shodno svojim željama i koristeći raspoložive prilike, da virtuelnu stvarnost pretače u konkretnu realnost.
Trenutno je naš osećaj za stvarnost na staklenim nogama. Otuda i zgražanje - premijerovo i naše (većinsko) - što se ministar Rama pača u probleme kosovskih Albanaca. „Kakve veze ima on sa kosovskim Albancima?“ - pseudoretorski se upitao naš premijer. Nije li to, mutatis mutandis, isto kao i naše pravo da se brinemo i po mogućstvu pomažemo svoje sunarodnike širom sveta, od okolnih država, do Novog Zelanda i Australije?
