Izvor: Politika, 26.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vino, ergele, dvorovi
Karađorđevići su bogatstvo sticali od apanaže vladara, ali i od prihoda akcija sa poljoprivrednih dobara
Nakon atentata u Marselju, francuske novine su pisale da je nekadašnji najsiromašniji balkanski princ umro kao najbogatiji monarh Evrope i to posle dvadeset godina vladavine. Samo gotovina koju je kralj Aleksandar Karađorđević držao u stranim bankama iznosila je oko šest miliona funti sterlinga. Zna se da je bio vlasnik i dva zlatonosna rudnika na planini Deli Jovan, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a delio je prihod sa francuskim vlasnicima borskog rudnika.
Kralj Aleksandar je stekao priličan imetak koji njegovi naslednici sada potražuju.
Istoričar Branislav Gligorijević kađe da kraljevo bogatstvo nije poticalo samo od primanja koja je putem civilne liste dobijao od države, već, i pre svega, od preduzetničkih poslova. Kupovinom zemljišta na Topčideru i u Rakovici, osnovano je 1924. godine "Dvorsko poljoprivredno dobro". Počelo se s proizvodnjom zimskog povrća i cveća u staklenicima na prostoru od osam hektara i 75 ari u "Dvorskoj bašti u Rakovici". Zatim je otvorena dvorska ekonomija u Topčideru, sa ergelom za konje, štalom i živinarnikom. Zadužbinsko imanje na Oplencu stalno je uvećavao, godinama otkupljujući placeve od seljaka. Vremenom je ono dostiglo površinu od 143 hektara i 68 ari, a sastojalo se od šuma i parkova, vinograda, voćnjaka, oranica i livada.
Gradio sopstvenim novcem
Baveći se ponajviše gajenjem vinove loze, kralj je podigao i sopstveni podrum iz koga su bila poznata vina – belo "oplenka" i crno "trijumf", koje je izvozio na inostrana tržišta. Kad se posao malo razvio i prihodi uvećani, kupljeno je i zemljište u Demir Kapiji, namenjeno takođe sadnji vinograda, kao i imanje u Sokobanji koje je pretvoreno u "Kraljeve livade", sa kojeg je sakupljano seno za potrebe dvorske ekonomije u Topčideru. Nema sumnje da je kralj Aleksandar velike prihode ostvario investiranjem u eksploataciju rudnika Železnik, Neresnica i Brodica, duž puta Kučevo – Majdanpek, u kojima su otkrivena nalazišta zlatne rude, kaže Branislav Gligorijević.
– Zahvaljujući, pre svega, prihodima sa svojih dobara, kralj Aleksandar je uspeo da sagradi porodični dom na Dedinju, u koji se uselio 1928. godine, a zatim da započne i gradnju Belog dvora rezidencijalnog karaktera, koji će biti završen dve godine posle njegove smrti – kaže ovaj istoričar.
Privređivanje je za njega značilo ne samo sticanje imetka, nego i doprinos opštem razvoju zemlje. Smatrao je svojom dužnošću da ono što je dobijao od države, ili je stekao svojim radom, na neki način vrati narodu. Činio je to celog života i preko dobrotvornih i humanitarnih akcija. Duga je lista kraljevih fondova, zadužbina, dobrotvornih ustanova, stipendija, priloga...
– Od svojih sredstava sagradio je Dom za srednjoškolske učenike na Topčideru i Studentski dom kod Vukovog spomenika, tada jedini na Balkanu, koji je mogao da primi 500 studenata. Finansirao je izgradnju obnovljene Njegoševe kapele na Lovćenu i podizanje Spomenika neznanom junaku na Avali – kaže Gligorijević.
Kako objašnjava naš sagovornik, posle Drugog svetskog rata na udaru se našla imovina, ostavština kralja Aleksandra, dodeljena naslednicima, njegovim sinovima. Kao što je poznato, znatno ranije pre agresije na Jugoslaviju vlada je najveći deo državnog novca, u zlatu i stranoj valuti, iznela iz zemlje i deponovala u bankama Velike Britanije, Amerike, Brazila i Turske. Brzina kojom su se odvijale operacije nemačke vojske onemogućila je da iz zemlje iznese preostali deo državnog novca, i posebno vrednosti koje su poticale iz Dvora.
Odmah pri odlasku kralja Petra iz Ostroga, u taj manastir je pristigla iz Nikšića kolona dvorskih automobila sa prtljagom koji je evakuisan iz Beograda. On je sadržao deo državnog novca, zatim 10 sanduka zlata i 15 vreća novčanica i deo "dvorskih stvari" među kojima je bila i umetnička slika Rafaela, uvijena u rolnu.
Nije znao šifru
Kad je objavljena kapitulacija jugoslovenske vojske, starešina manastira, arhimandrit Leontije Mitrović odlučio je da sakrije bar nešto od pomenutog blaga, kako neprijatelju ne bi sve palo u ruke. Iz magacina gde su čuvani, izvukao je šest sanduka državnog zlata i dva kožna kofera i metalnu kasicu "dvorskih stvari" i zakopao ih u zemlju. Krajem aprila 1941. u manastir su upali Nemci predvođeni agentima Gestapoa, sproveli pretres svih prostorija i iz magacina izvukli četiri sanduka državnog zlata, 15 vreća sa novčanicima i 11 sanduka dvorskih stvari, skupa sa Rafaelovom slikom, i sve to natovarili na kamione. U toku rata došlo je do još jednog upada u manastir Ostrog u potrazi za preostalim blagom i tada su četnici odneli jedan sanduk. Nakon rata u preostalim otkopanim sanducima pronađeno su zlatne šipke, zlatni novac, zlatno posuđe... Sve je to upakovano u deset sanduka i poslato za Beograd.
– Dve godine nakon završetka rata kralj Petar Drugi je pokušao da sam povrati svoju imovinu na sudu, pa je angažovao advokata Đorđa Radina. Kralj je tada procenio da njegova imovina u Jugoslaviji vredi oko 60 miliona dolara. On je pokušao da dokaže da je izvesna količina zlata, koja se tada nalazila u Americi, deo njegove privatne imovine, predočivši da je jedan od većih akcionara Narodne banke Kraljevine Jugoslavije, koja je pravni sopstvenik zlata, a poznato je da je banka to zlato, smešteno u trezore u Americi, kupila novcem koji su joj akcionari dali. Osim toga, uoči samog rata, ovoj banci je na čuvanje dat jedan deo kraljevog zlata koje je vađeno u njegovom privatnom rudniku Neresnica. Naveo je i podatak da je Uprava Dvora prodala Narodnoj banci oko 500 kilograma zlata, dok je približno istu količinu deponovala u bančine trezore na čuvanje, pošto u Dvoru nije bilo dovoljno sigurnih sefova – priča Gligorijević koji je napisao knjigu o kralju Aleksandru.
Kralj nije imao sreće da dođe makar do jednog dela svoje imovine. Jednom prilikom je otkrio da u nekoj švajcarskoj banci postoji tajni račun na koji je njegov otac, kralj Aleksandar ulagao dosta novca. Međutim, nije znao šifru računa.
-------------------------------------------------------------------------- Milion dinara za temelj crkve
Ideja o izgradnji hrama na Oplencu nastala je u danima izbeglištva i političke izolacije kralja Petra, a postala je opsesija nekadašnjem izbeglici kad je stupio na presto Srbije, kaže istoričar Dragoljub Živojinović.
Iako je finansijski bio nesposoban da gradi crkvu takvih razmera kralj Petar je bio čvrsto rešen da sva raspoloživa sredstva utroši na nju, kaže Živojinović i dodaje da je monarh bio tome posvećen, spreman da lišava sebe i svoje najbliže mnogih stvari. Znao je da nije mogao dobiti državni novac, kao i da su pojedini uticajni političari bili protiv gradnje hrama.
Početna suma za izgradnju hrama iznosila je oko milion dinara, ali se ona postepeno uvećavala, povećanjem broja objekata koje je kralj želeo da gradi u Topoli i kupovinom okolnih imanja (zemljište, šume).
– Prikupljanje novca započelo je ranije. Račun za tu namenu otvoren je kod Francusko-srpske banke u Beogradu, a vodio se na kraljevo ime. Račun je otvoren 14. decembra 1911. godine kada je uplaćen iznos od 186.220,50 dinara. Šest meseci kasnije uplaćeno je 60.845,55 dinara. Čitav kapital namenjen je izgradnji crkve na Oplencu. Kralj Petar utrošio je ogromna sredstva za kupovinu okolnih imanja i šuma.
Kralj je ulagao u srpske kreditne ustanove (banke, štedionice, zadruge, osiguravajuća društva, razne fondove). Najveći deo sredstava držao je u Francusko-srpskoj banci i Vračarskoj štedionici, a raspolagao je značajnim iznosom gotovine, koju je uglavnom polagao u francuske banke.
U trenutku kraljeve smrti, za njim je na knjižicama i u gotovini ostalo je 329.147 zlatnih i 135.095 srebrnih dinara. Za ondašnje prilike to je bio veliki kapital, uz hartije od vrednosti u zemlji i inostranstvu – kaže Dragoljub Živojinović.
Nada Kovačević
[objavljeno: 26.09.2006.]
