Izvor: Politika, 31.Jul.2010, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vikend sa Obamom
Dragiša Barkulj suvereno vlada svojim minicarstvom sa 630 podanika, iz bele kuće u samom epicentru romskog sela Točka, načičkanog luksuznim vilama
Žabari – Obamini lavovi neće da rastrgnu neznance, ali vučjak bi se rado najeo svežeg mesa. Zato strpljivo zvonim i čekam ispred kitnjaste kapije od gvožđa, na kojoj je nalepljena poruka, s portretom vučjaka koji se kezi: „Ja ovde čuvam!“. Nekoliko minuta prženja na suncu mala je žrtva u odnosu na ono što >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << očekujem. Da konačno zakoračim u Belu kuću.
Kada sam se dovezao u kompleks luksuznih vila, vrednih milione evra, ispred jednog od zamaka, projektovanih po uzoru na škotske kamene tvrđave iz šesnaestog veka, iz koga bi, valjda, Šon Koneri trebalo da iskoči u kiltu, vidim samo dobroćudnog vlasnika, golog do pojasa i u papučama, jednog od onih koji nedeljom ravnaju pažljivo negovan travnjak. Zaustavio me je i kratko upitao: „Tražite Obamu? To mi je nećak. Produžite kilometar dalje. Kod kuće je“.Počeo sam da mucam jer je nemoguće da će sve proteći ovako glatko, bez odobrenja čitavog tima savetnika za štampu, onih dosadnih kancelarijskih tipova koji obično prave nepremostivi bedem oko najmoćnijeg, onoga koji se pojavio niotkuda i obrnuo svet naopačke.
Gipsani lavovi me posmatraju već minut s visine, nezainteresovano, nekako setno zagledani u večnost. Konačno, gvozdena kapija se polako otvara, dovoljno sporo da adrenalin mogu da točim u kofama. Očekujem nabildovanog rmpaliju od dva metra u tesnom odelu, naoružanog detektorom za metal, lošu kopiju Denzela Vošingtona koji će me razmagnetisati, a potom pretresti i sprovesti u salu za prijem. Dakle, istina je ono što su mi pričali o harizmatičnom lideru njegovi najbliži prijatelji iz detinjstva, nekoliko časova ranije, na narodnoj svetkovini, dok sam ugovarao prijem. Vrata mi otvara on lično. Gazda, bos, svemogući. „Dobro došli“,izgovara nehajno na čistom srpskom, bez akcenta.
Obama, a naš.
Celog života je za prijatelje i one druge bio samo Barko, veliki vođa sela Točka. Ali od kada se pojavio onaj Obama, Barko je aklamacijom postao Barak. Ko je jedan od lidera iz senke Braničevskog okruga, potpuno nepoznat srpskoj javnosti, koji suvereno vlada svojim minicarstvom sa 630 podanika, iz bele vile u epicentru romskog sela, nešto pompeznijim od Dedinja i tek nešto skromnijim od Beverli Hilsa?
Dok je njegov slavni dvojnik sa sloganom „Mi to možemo“ izvršio globalni politički zemljotres, Dragiša Barkulj Barko se posle višegodišnjeg arbajtovanja po svetu vratio se u opštinu Žabare, sagradio svoju rezidenciju i revidirao slogan primeren Srbiji. Izgovorio je: „Ja to mogu“.
I, stvarno, čovek sve može. Seoske ulice su asfaltirane kao avenije, Točka je išarana pešačkim prelazima, ima ih više u ovoj enklavi nego u celom Braničevskom okrugu, a da bi bajka bila kompletna, a mit o bogatstvu veći, uvedeno je noćno osvetljenje. Zaista, kao da je nevidljivom demarkacionom linijom obeležena granica između onog dela sela čiji su stanovnici ostali ispod neba doma svog i eksteritorije onih koji su ga napustili i otišli da gledaju zvezde u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj. Ispod tog neba i tih zvezda doneli su šarene zamkove, neboplave i žute tvrđave, koje se naziru iza ograda visokih i desetak metara, sa kojih riču lavovi, guču golubovi, ržu konji vrani ili plivaju delfini. Iz Obamine rezidencije buljim u najluksuzniju od svih vila, u čijem dvorištu su raznobojni spomenici Snežane i sedam patuljaka. Ispred je parkiran novi be-em-ve, a u bazenu se brčka gastarbajter.
– Unuci me teraju da i ja napravim bazen i šta ću? Moram – kaže Barko dok se hladimo u letnjoj bašti. Šušti fontana dugačka petnaestak metara, a on ustaje i iz italijanski dizajnirane kuhinje u dvorištu, idealne za slikanje u modnim časopisima, donosi kafu. Gastarbajterska idila, međutim, nije nastala samo na bajci o mukotrpnom radu za bezdušne zapadne kapitaliste. Dragi vođa Točke je po povratku brzo shvatio pravila vladanja u Srbiji – da je najbolje ulaganje kad investiraš sebe u politiku. Postao je član G17, što ga je katapultiralo na mesto predsednika UO direkcije za izgradnju opštine Žabari, a onda je shvatio još nešto: da strelica na političkom kompasu uvek pokazuje ka Beogradu, a tamo se nalazi Mlađan Dinkić, kome je Barko obezbedio sve seoske glasove.
– Celo selo glasa za G17 i tu još nije bilo izdaje.
U zamenu za ovakvu lojalnost, Barko dobija sredstva iz NIP-a, pa njegovo kraljevstvo razmišlja da specijalnom poveljom ministarku Vericu Kalanović proglasi za počasnu građanku.
– Mogao bih da ove godine izgradim vodovod, ali neću, iziritiraću koalicione partnere. Uradiću to sledeće godine – obećava Obama iz Žabara. Jer, on to može. Svemogući to dokazuje asfaltiranjem nekadašnjih makadamskih drumova.
– Nisam hteo da postavljam politički asfalt. To je onaj koji se stavlja pred izbore, a popuca kad se proglase rezultati. Stavio sam asfalt koji traje večno. Ovakav asfalt se stavlja samo na autoputeve.
To je Obamin put. Ali, njime se sve ređe ide jer su njegovi prijatelji zapravo stvorili idilično selo samo za starce. Džaba bilo konja vrani, po ogradi razigrani, kada deca i unuci ne žele da se vrate u njihovu utopističku oazu. Upisali su fakultete, rade kao menadžeri, letuju u mondenskim letovalištima.
– Žive na visokoj nozi i Nemci im zavide. Ne nose čarape jeftinije od 20 evra. Ako je odelo ispod 1.000 evra, bace ga. Da to vidi moj pokojni deda Ljuba, radio bi kaiš. Zato mislim da smo mi poslednja generacija koja završava ovakve vile. Nekad mislim da smo bili ludi. Uzimali kredite, trkali se s komšijama čija će kuća da bude veća, čiji bazen duži – kaže Barko, koji je otišao u Inzbruk 1972. godine. Odveo ga je otac. Tamo je završio za mašinbravara, pa je 1985. godine krenuo za Švajcarsku i počeo da radi u kompaniji „Klupak”, svetskom lideru u industriji papira.
– Vremenom sam postao savetnik vlasnika Alberta Hajma i akcionar firme. Vratio sam se krajem devedesetih, ali je familija ostala. Sve ove vile koje vidite su rezultat rada dve ili tri generacije. Dok nije uveden „beli šengen”, samo dve porodice u selu nisu radile u inostranstvu!
Odmah su progledali. Umesto Točke, ukazale su im se zvezdice s briselske zastave. I već podižu vile. Ali, posle toliko godina Barko shvata da je ogroman kapital uložen bez ikakve računice. Pridružuje nam se, pravo iz bazena, njegov prijatelj i komšija Ljubiša Buričić. Osunčan, osvežen i tužan. Radio je 35 godina u Inzbruku kao stolar.
– Bolje da smo kupovali stanove i lokale po Beogradu. Vile su preko godina prazne, pa ih obija ko stigne. Noću spavam s pištoljem ispod jastuka.
I Obama je potonuo u nostalgiju. Još godinu ili dve, i daće ostavku na sve funkcije, a zatim će se potpuno povući u ilegalu svoje puste bele rezidencije koju je lično projektovao. Nisu mu se dopali nacrti arhitekte koga je unajmio, ali lider se nije povukao pred takvom banalnošću. Vilu je nacrtao sam.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 01/08/2010
