Izvor: Politika, 06.Nov.2012, 13:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Video-nadzor bez nadzora
Svuda gde se nešto snima mora postojati istaknuto obaveštenje, pa i kada su u pitanju kamere MUP-a za snimanje saobraćajnih prekršaja
Niko ne zna koliko je kamera za video-nadzor postavljeno u Srbiji. Izvesno je da se njihov broj svakim danom sve više uvećava – od onih koje postavlja MUP zbog kontrole saobraćaja i bezbednosti u školama, preko onih koje pokrivaju prostor oko objekata kao što su banke, do onih koje se ugrađuju u stambene zgrade. Što je još važnije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne zna se ni šta sme da se snima ovom tehnikom, niti ko može da ima pristup snimcima.
Smatra se da je Velika Britanija po broju ovih kamera na prvom mestu među državama sa demokratskim vladama, ima ih više od četiri miliona pa, prema nekim procenama, svaki građanin svakog dana bude snimljen po 300 puta! Srbija nije Velika Britanija gde je ova tematika uređena, a postoji i snažan civilni sektor kontrole. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić pokušao je da popravi stanje u ovoj oblasti podnošenjem vladi inicijative za dopunu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti odredbama o video-nadzoru.
– Inicijativu vlada nije ni odbila, ni prihvatila, već ju je „gurnula pod tepih”. Živimo u zemlji u kojoj je instalirano hiljade i hiljade kamera, a gotovo da nema nikakvih pravila o tom nadzoru.Prošlo je četiri godine od usvajanja Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, a država,ako se izuzmu aktivnosti poverenika, praktično ništa nije uradila na ugradnji evropskih standarda unetih u taj zakon. U međuvremenu, ti standardi su evoluirali. U EU se pripremaju za inoviranje fundamentalnih dokumenata u ovoj oblasti. Zbog toga ću, najverovatnije, krajem ove ili početkom sledeće godine izaći sa inicijativom za mnogo radikalnije intervenisanje u oblasti zaštite podataka o ličnosti, u kojem bi pitanje video-nadzora bilo samo jedno od mnogih – kaže poverenik Rodoljub Šabić.
Mnogo je otvorenih pitanja kada je u pitanju video-nadzor, a među važnijim su čuvanje snimaka i pravo pristupa njima.
– Rok čuvanja snimaka treba da zavisi od prirode nadzora, od njegove svrhe. Jedno su snimci posetilaca stambene zgrade, a drugo snimci pokušaja upada u banku. Dakle, nekad uopšte i ne moraju da se čuvaju, a nekad može biti opravdano da to traje i mesecima ili čak i duže. Što se tiče pristupa, nije neophodno da snimci uopšte budu dostupni onome ko je postavio nadzor, na primer vlasniku noćnog kluba, već samo organima gonjenja ili nadzornim organima za zaštitu podataka o ličnosti – objašnjava Šabić.
U njegovoj inicijativi insistira se da svuda gde se snima mora postojati istaknuto obaveštenje, pa i u slučajevima kada su u pitanju kamere MUP-a za snimanje saobraćajnih prekršaja. Kada je reč o stambenim zgradama, pre postavljanja neophodna je podrška kvalifikovane većine stanara, a snimak ne bi smeo biti dostupan preko kablovske televizije. Uz obaveštenje o nadzoru trebalo bi navesti i telefon preko koga se mogu dobiti informacije gde i koliko dugo se čuvaju snimci. Da li je davanje takvog kontakta bezbednosni rizik?
– Ako se već donese odluka da se sprovodi video-nadzor onda, po sili osnovnog zakona u ovoj oblasti, Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, svako mora da bude obavešten i o načinu informisanja o video-nadzoru kako bi mogao da ostvari svoja prava. A sam broj telefona ne znači dati ime osobe ili broj stana. Snimanje ulaza nije poseban kanal za zabavu i razonodu. Naravno da građanin može da pogleda ko mu zvoni na interfon, ali to treba samo on da pogleda a ne i ostali stanari. A to je jednostavno, postoje ekrani na samom interfonu – objašnjava Šabić.
-------------------------------------------------------------------------
Ko se boji kamere još...
Marko Milošević, istraživač nevladine organizacije Beogradski centar za bezbednosnu politiku, smatra da je značaj video-nadzora kao prevencija protiv kriminala precenjen. „Ako neko nameri da izvrši neki zločin, da opljačka neku banku, taj će se pripremiti, maskirati, izvesti to bez obzira na kamere”, kaže Milošević.
Drugi problem, smatra on, jeste to što se snimak krivičnog dela uglavnom odbacuje kao dokaz na sudu. „Policiji snimak svakako pomaže u rasvetljavanju krivičnog dela, s tim da se obezbede i drugi dokazi”, kaže Milošević.
-------------------------------------------------------
Prepoznavanje lica sa snimka
Ninoslav Janjić, zamenik predsednika Udruženja privatnog obezbeđenja pri Privrednoj komori Srbije, objašnjava da nedostatak regulative šteti i onima koji se bave obezbeđenjem.
„Ne postoje licence, svako može da se bavi tim poslom. Mnoge firme koje se bave prodajom računara, naprasno su počele da se bave i navodnim video-nadzorom – prodaju kamere koje su efikasne samo pod jakim svetlom”, objašnjava Janjić.
On kaže da je tehnologija otišla daleko – postoje kamere sa sistemima za prepoznavanje lica, takva oprema nuđena je Fudbalskom savezu Srbije za sprečavanje ulaska osuđivanih huligana na stadion. Ta tehnologija je skupa, ali pošto u ovoj oblasti nema pravila, moguće je da je neko u Srbiji već poseduje.
Milan Galović
objavljeno: 06.11.2012.
