Izvor: Politika, 01.Dec.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veterinar koji leči ljude
Dragiša Slović, zvani Teher, u Jablanici i okolini leči obolelu stoku, ali i meštane kad zatreba, jer, kako kaže, oba posla su humana, važno je živom biću pomoći u nevolji
Jablanica na Zlatiboru – Kad u prostranom selu ambulanta ne radi i lekara nema, kao što je slučaj u selu Jablanici na Zlatiboru, onda bolesnima u pomoć priskače – veterinar. Bolje iko nego niko, kažu ovde, pa hvale tog svog svestranog medicinara Dragišu Slovića, zvanog Teher.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
– Svuda naš Teher stigne i pomogne koliko može. Uglavnom stoci, ponekad i ljudima. Vredan je, uslužan. Selo je stvarno veliko i raštrkano, najprostranije u Srbiji, i nije lako svuda stići, osobito zimi kad snegovi zaveju. Ali on dolazi, i noću ako zatreba – priča o Sloviću Jablaničanin Mišo Milekić dok mu ovaj u dvorištu pred kućom pregleda kravu. „Nikad ne lažem, samo pomalo odlažem”, odgovara na te pohvale, onako erski, veterinar, koji se bavi i pisanjem pesama, organizuje lokalne manifestacije: jablanički seoski višeboj i masovan doček srpske Nove godine kod crkve brvnare.
Teheru je 54. leto (ima već i unuka), a školovao se za veterinarskog tehničara još sredinom sedamdesetih u Rumi i Požegi. Potom je 18 godina radio u jablaničkoj zadruzi, bio referent za poljoprivredu, pa rukovodilac zadružne ekonomije u Ribnici. Na toj ekonomiji, seća se, godišnje su uzgajali dva turnusa sa po 300 junadi, imali stotinak volova, i do 800 ovaca, pravljena je prvoklasna pršuta i najkvalitetniji sir. Danas od toga nije ostalo ništa, brdska sela su zaboravljena.
– Poslednju deceniju radim kao veterinar, u ispostavi užičke Veterinarske stanice za sela Jablanica i Stublo – kaže nam Dragiša kome su, objašnjava, nadimak Teher seljani nadenuli po njegovom zanimanju tehničar, pa u brzini „progutali slova”.
Kad živinče oboli i treba mu pomoći, kod teljenja, osemenjavanja, kastracije i drugih zahvata, kad treba dati savet stočaru, tu je Dragiša. Nema štale i tora u Jablanici i Stublu u koje on nije zašao. Stiže uglavnom traktorom, ali po ovim vrletima kad sneg zaveje ni traktor se ne probija. Onda ide pešice, nekad i po 20 kilometara pregazi. Sad mu je malo lakše nego nekad: ne zbog kondicije, nego što se stočni fond osuo, posla manje, domaćinstva ostarela.
– Dođem tako da radim svoj posao oko stoke, kad tamo ljudi se žale da su bolesni ili se neko povredio, pitaju me mogu li da im pomognem. Šta ću, koliko znam i mogu nađem se na usluzi. I to za lakše intervencije: povređenom zaustavim krvarenje, sterilišem ranu, spremim da ga prebace do najbliže zdravstvene ustanove. Bolesnima dajem i injekcije, mole me ljudi. Ali lekove ne dajem, nije se igrati s tim. Predložim im čajeve, kakvu mast ili meleme. Tu pomoć naravno ne naplaćujem, a ljudi vole da poklone vunene čarape, flašu rakije, kažu valja se – nabraja naš sagovornik.
Kad ga pitamo koga je teže lečiti, životinju ili čoveka, odgovara: „Mnogo teže životinju. Čovek kaže šta ga boli, objasni, a kod bolesne životinje mora detaljniji pregled, slušalicama, toplomerom, ispitivanje rada buraga, creva i drugog. Ipak, oba posla su humana, važno je živom biću pomoći u nevolji”.
Branko Pejović
[objavljeno: 02/12/2008]
