Izvor: Politika, 18.Nov.2012, 13:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veliki vožd – obaveza ćutanja
Veze ustanika s Rusijom pre bune išle su preko Kotora i Krfa, smatra Živorad Janković
Neke stvari u Srbiji kao da se nikad ne menjaju, na primer odnos prema Rusiji ili loš izbor kadrova koji urušava ugled vladara. Živorad Janković (1950), saradnik u Patrijaršiji SPC, objavio je knjigu „Veliki vožd – obaveza ćutanja” (izdavač Odbor za prosvetu i kulturu Eparhije požarevačko-braničevske, Požarevac, 2012) u kojoj se, u analizi osećanja naroda u vreme Prvog srpskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ustanka, navodi da Srbi imaju „mitsku predstavu o Rusiji kao svemoćnoj državi koja bi mogla sve da reši samo kada bi se mogla, preko pravih ljudi, odobrovoljiti”.
S druge strane, čak je i vođi ustanka Crnom Đorđu povremeno zbog izbora najbližih saradnika padao ugled u narodu („rejting”, reklo bi se u današnjoj političkoj terminologiji). To se posebno odnosi na Mladena Milovanovića, veštog trgovca koji se bogatio i tokom ustanka, a mešao se u vojna pitanja što je imalo teške posledice.
Ali, od ovih opažanja prosečnog čitaoca knjige, važniji je Jankovićev napor da iz novog ugla sagleda vreme koje je prethodilo dizanju ustanka, posebno 1803. godinu.
– Proučavajući knjige i građu na ovu temu zaključio sam da nije u pitanju samo nedostatak istorijskih izvora, već da namerno nisu ostavljani bilo kakvi pisani tragovi što je i logično jer je dizanje bune ipak zaverenička stvar. Štaviše, u nekim spisima se može naći potvrda te teze, kao u komunikaciji ruskih diplomata u kojoj se navodi da se dogovori sa Srbima moraju praviti „samo usmeno”. Otuda ono „obaveza ćutanja” u naslovu knjige – objašnjava Janković.
Jedna od najvažnijih diplomatskih aktivnosti tokom Prvog srpskog ustanka sigurno je odlazak delegacije ustanika u Rusiju 1804. godine, na čelu s protom Matijom Nenadovićem. Autor knjige „Veliki vožd – obaveza ćutanja” skreće pažnju na ranije kontakte sa ovom zemljom, i to pre dizanja ustanka. Mnogi to putovanje smatraju prvim kontaktom ustanika sa Rusijom. Međutim, kontakata je bilo i ranije.
– Veze su išle drugim, danas nezamislivim, pravcem preko Krfa i Kotora – kaže Živorad Janković.
On je potvrdu ove svoje teze našao u pismu koje je Jakov Nenadović uputio Milanu Obrenoviću 1810. godine. „Kada sam mogao u druga Carstva pisma slati, kako u Korfu, u Kotaro Ruskim Generalom i Kavaljerom, 1803. onda bivšim komandujućim i ot nji otvete primao, i na druge strane kad sam to radio onda nije se znalo šta će i kako će biti, zašto ne bi danas to činio...”, navodi se u pismu.
Prota Matija, sa druge strane, ne skriva postojanje nekog sporazuma o ćutanju, ali ga poštuje doživotno, smatra Živorad Janković. U knjizi on citira reči prote Matije: „Ovde, deco, nemojte mi zameriti što ja ne pišem imena, budući da smo onda kradom i s velikom opasnostiju prolazili kroz tuđe zemlje i ništa zapisato nismo nositi smeli, od političeski dela i imena, no samo što nam je govoreno, u pameti smo nosili, i kao kupci svuda se pokazivali”.
Poslednja sećanja zabeležena oko 1850. godine
Janković je u svojoj knjizi opisao napore istoričara da tokom 19. veka sačuvaju sećanja učesnika Prvog srpskog ustanka uključujući i period neposredno pred bunu. U vreme vladavine Obrenovića nije se smelo raditi na prikupljanju građe, prilika se ukazala tek sredinom 19. veka za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića.
Period oko 1850. godine bio je poslednja prilika da se zabeleže sećanja učesnika ustanka, u to vreme staraca. Janićije Đurić, čovek od poverenja Crnog Đorđa, sam je zapisao svoja sećanja, dok su drugi zabeležili uspomene Gaje Pantelića i Petra Jokića.
M. Galović
objavljeno: 18/11/2012
