Izvor: Glas javnosti, 06.Jul.2009, 12:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Varljivi dokumentarac
Ne kavžim se sa jačima, ne mučim slabije, ne rugam se nemoćnima, ne pišem slavopojke o moćnicima, kad se o razvodu braka radi držim se pravila; ako se dvoje razvode, krivi su svi troje. Rečju, pokušavam da vodim što mirniji život, ali ne ide. Uznemiri te neko i eto, opet si uznemiren. Ne kažem da sam devedesetih godina prošlog veka bio mladalački zbunjen i da sam se, naivno i lakoverno, bacio u srpski politički vrtlog iz kog, evo, do danas nisam isplivao. Čujem sa mnogo strana, a >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ponegde vidim i da je to zapisano, da sam se devedesetih godina bavio nacionalističkim zanatom i da sam, uporno i tvrdoglavo, nagovarao Srbe da budu Srbi. Tu me je, kažu, našao Milošević i primio u svoje stado. Mogao bih dokazivati, a možda i dokazati da sam u svakom stadu bio crna ovca, a crne ovce, zna se, bleje po svome. Ne poričem da sam nagovarao Srbe da budu Srbi, o tome i danas blejim.
Nedavno je negde odlučeno da „igram“ u fol dokumentarnom filmu „Ko je ubio Antu Markovića“. Zaboravio sam, kao što je red, špicu sa imenima autora filma skrpljenog od arhiviranog TV materijala. Vidim sebe i čujem šta govorim u Saveznoj skupštini SFRJ. Blenem u sebe crnokosog. Blejim o tome da sumnjam u uspešan rad Skupštine ako se neko, u međuvremenu, ne izvini Srbima za ono što im je učinjeno. I danas mislim tako. Da se Tuđman, umesto što je Srbe izbacio iz Ustava Hrvatske, izvinio Srbima za Jasenovac, nikakve pobune ne bi bilo i Milan Martić ne bi robijao u Estoniji u koju ga je ratoborni Tuđman, simbolično rečeno, otpremio. Nisam uspeo da utvrdim zašto je reditelj izabrao tu moju „ulogu“ za film o ubistvu živog i živahnog Ante Markovića.
Drugi put se pojavljujem kao „ubica“ Ante Markovića, kao sedokosa crna ovca. Ne znam o čemu sam govorio, ali vidim i čujem sebe kako blejim da Srbi ne moraju uvek misliti o onome što je pravedno, nego i o onome šta je za njih korisno. To se može, ali i ne mora, razumeti kao moj savet Srbima da budu nepravedni. Danas mi se pričinjava da su savremeni srpski v. d. državnika nakaradno prihvatili moj davni savet. Ne tvrdi li svaki, ili makar svaki drugi srpski v. d. državnika da suđenje Srbima u Hagu možda nije uvek pravedno, ali može biti korisno. Eto kako su Srbi razumeli moj savet da bi trebalo učiniti nešto korisno za Srbe. Možda je, opet, došlo vreme da Srbi učine nešto pravedno, pa makar to i ne bilo korisno.
Ne poričem, i danas nagovaram Srbe da budu Srbi. Broj zaštićenih dokumentaraca čije postojanje opravdava želja da opis krivice Srba i Srbije za raspad dve bivše Jugoslavije bude celovit postaje komičan. Kao „glumac“ u filmu „Ko je ubio Antu Markovića“ dužan sam da izjavim da u tom filmu ne igram po svojoj volji. Inače, priznajem; Ante Marković mi nikada nije ličio na mogućeg spasioca Jugoslavije. NJemu je, u nekom drugom i mnogo opasnijem filmu, namenjena epizodna jugoslovenska uloga. Igrao je Ante u jugoslovenskom filmu sa gospodinom Mesićem koji je nedavno u Novom Sadu rekao da u Hrvatskoj ne postoji srpsko pitanje. Na sličan način Mesić je svojevremeno u Hrvatskom Saboru rekao da je njegov zadatak kao predsednika Predsedništva SFRJ završen: Jugoslavije više nema. Gospodin Mesić je rešio „srpsko pitanje“ u Hrvatskoj izjavivši da su u pitanju hrvatski državljani koji se mogu vratiti u Hrvatsku. I naravno, oba je puta bio u pravu. Jugoslavije više nema, a Srbima se povratak u Hrvatsku spretno zagorčava.
Napisao sam scenario za dokumentarni film „Ko je ubio Slobodana Miloševića“, ali ne verujem da ću naći producenta. Inače, ne poričem, i danas nagovaram Srbe da budu Srbi.
