Izvor: Politika, 30.Dec.2012, 12:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Utemeljivač srpske vojne industrije
Nevesela sudbina onih koji idu ispred vremena nije mimoišla ni inženjera mašinstva Nikolu Stankovića, osnivača najznačajnijeg valjevskog kolektiva „Krušika”
Valjevo – Svečana sala Valjevske gimnazije bila je nedavno pretesna za sve one koji su došli da vide premijeru dokumentarnog filma „Miris baruta i kapital”, koji kao autor potpisuje ovdašnji novinar Slobodan Raković.
Ovim filmom je ispričao do sada malo poznate podatke o životu i radu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << inženjera mašinstva Nikole Stankovića (1898–1958), rođenog u Beogradu. Reč je o vrhunskom stručnjaku, pronalazaču i vizionaru koji je pored izgradnje valjevskog „Krušika” bio prvi privatni vlasnik vojnih fabrika za proizvodnju oružja, municije i eksploziva u Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji.
Međutim, kako je sudbina svih onih koji idu ispred vremena nepredvidiva tako je i inženjer Stanković, pored svega učinjenog u ovoj oblasti, posle dolaska komunista na vlast morao da spasava glavu. Otišao je u Ameriku sa etiketom saradnika okupatora, ponižen uz oduzimanje građanskih prava i imovine da bi tek prošle godine bio rehabilitovan pred Višim sudom u Beogradu.
Ko je inženjer Stanković pitali smo autora filma Slobodana Rakovića.
– On je bio jedna izuzetna ličnost, tehnički nadaren, obrazovan i sa predispozicijama savremenog menadžera. Umeo je da iskoristi političke veze svog oca Jovana Stankovića, koji je bio narodni poslanik, ministar građevine i profesor Beogradskog univerziteta. Sve se to sklopilo u njegovoj ličnosti tako da je uspevao da u teškim tridesetim godinama prošlog veka, kada se raspada vojna industrija Jugoslavije, započne sopstvenu proizvodnju: ručne i avio-bombe, mine i minobacačku municiju svih kalibara. Otvara vojnu fabriku sa 1.200 zaposlenih u Višegradu, a dve godine kasnije gradi „Vistad”, odnosno „Krušik” u Valjevu, gde takođe zapošljava 1.200 radnika, a paralelno završava i fabriku dinamita (TNT) u Bariču. Uoči samog Drugog svetskog rata uvozi liniju za puščanu municiju. On je zapravo prvi privatni vojni industrijalac u Srbiji, odnosno Jugoslaviji – kaže Raković.
Njegovo prisustvo u Valjevu, kaže Raković, bilo je od neprocenjivog značaja, jer pored stvaranja prave radničke klase i tehničke inteligencije grad je dobio savremen koncept za dalji razvoj industrije i uopšte privrede.
Autor dokumentarnog filma kaže da su iz Stankovićeve biografije bila dovoljna dva do tri događaja pa da se svrsta u red znamenitih ljudi van granica tadašnje Jugoslavije. Naime, dolaskom Hitlera na vlast 1935. godine počela je proizvodnja avio-bombi za Francusku.
Tada je prvi put u istoriji oružje sa Balkana pravljeno i prodavano za potrebe neke zemlje sa prostora zapadne Evrope. Njegov nišan za avio-bombu zvanično je proglašen kao najbolji instrument svih vremena, a da ga rat nije omeo najverovatnije bi bio i uspešan proizvođač dvomotornih aviona. Inženjer Stanković je bio bogat čovek.
Vrednost njegove imovine bila je više miliona dolara. Kada je Hitler okupirao Jugoslaviju i fabrike igračaka pretvorio u radionice oružja, on je „Vistad” vrlo brzo preorjentisao na mirnodopsku proizvodnju, bez obzira što je znao da će izgubiti milione dolara.
To je bila neka vrsta sabotaže okupatora, ali po dolasku komunista na vlast rečeno je da je on radio za okupatore, pa je proglašen za narodnog neprijatelja. Početkom oktobra 1944. godine, sa suprugom i dve kćerke odlazi u Prag, a potom se sklanja u nekoliko evropskih država da bi posle stalnog „duvanja” Udbe za vratom 1951. godine otišao u Ameriku, u državu Teksas. Nema podataka šta je radio u Americi, a umro je u 60 godini.
– Priča o Nikoli Stankoviću, i pored podataka i detalja sabranih u mom polusatnom dokumentarnom filmu, nije završena. Na malo neobičan način na svetlo dana se u poslednje vreme pojavljuju crteži, konstrukcije i rešenja njegovih pronalazaka koje inženjeri tek treba da pročitaju. Nije isključeno da posle nekoliko decenija ponovo „eksplodira” neko njegovo genijalno rešenje koje bi bilo dragoceno ne samo „Krušiku”, već i celokupnoj vojnoj industriji – kaže Raković. On očekuje da u gradu na Kolubari konačno jedna ulica ponese njegovo ime.
Budo Novović
objavljeno: 30/12/2012
