Izvor: Politika, 09.Dec.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uspon veštačke inteligencije i strah od krađe misli
Stiven Hoking koristi kompjuterski sistem koji mu omogućava da duplo brže kuca, a da mejlove šalje čak deset puta brže
Nedavna izjava svetski poznatog naučnika Stivena Hokinga o tome da bi razvoj veštačke inteligencije mogao da označi kraj ljudske rase podigla je na noge stručnjake u celom svetu. Hoking je svoju izjavu obrazložio time da bi stvaranje savršenih „mislećih” mašina moglo da predstavlja pretnju za opstanak čovečanstva. Njegovo upozorenje usledilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je kao odgovor na pitanje šta misli o daljem unapređenju tehnologije koju sam koristi u komunikaciji, a koja podrazumeva osnovni oblik veštačke inteligencije.
Ovaj stručnjak koji boluje od amiotrofične lateralne skleroze, teške progresivne neuromotoričke bolesti (oboljenje u kojem pacijenti ne mogu da upravljaju mišićima za kretanje, govor, hranjenje i disanje), dobio je novi sistem za govor, a tehnologija koja se koristi, „uči” kako Hoking razmišlja i sugeriše reči koje bi mogao da upotrebi.
Ovaj naučnik smatra da se postojeća primitivna forma veštačke inteligencije pokazala veoma korisnom, ali da postoji strah od posledica stvaranja nečeg što bi moglo da se meri ili čak da nadmaši čoveka. Hoking sada koristi kompjuterski sistem koji mu omogućava da kuca dvostruko brže nego što je mogao do sada i šalje mejlove čak deset puta ubrzanije. Sistem funkcioniše tako što mu je infracrveni senzor koji mu je pričvršćen za naočare, omogućava da kontroliše softver pomeranjem mišića u obrazu. Interesantno je da će softverska platforma, koju je kreirala kompanija „Intel”, biti puštena programerima i istraživačima u januaru 2015, a biće dostupna besplatno svima koji žele da je preuzmu. Tako bi slabo pokretni mogli da kontrolišu rad kompjuterskog sistema dodirom, treptajem oka, pokretom obrva. To je posebno značajno za ljude koji kao i Hoking pate od amiotrofične lateralne skleroze ili recimo kvadriplegije, a kojih u svetu ima oko tri miliona.
– Medicina nije bila u mogućnosti da me izleči, pa sam se oslonio na tehnologiju koja mi je pomogla da komuniciram i živim – objasnio je naučnik medijima u Londonu.
Kada bi ovakav softver mogao da bude od pomoći obolelima od teških neuroloških bolesti u Srbiji, niko od stručnjaka ne može da proceni. Jelena Milošević, iz Nacionalne organizacije za retke bolesti, objašnjava da kod nas, nažalost, ovakav vid informacionih tehnologija još nije aktuelan. U Srbiji sve što postoji, smatra ona, postoji u obliku koji odgovara „standardnom” potrošaču. Oni koji se ne uklapaju u takav društveni okvir moraju sami da se snalaze ili naručuju ono što je potrebno iz inostranstva.
– Uvek se govori da se ne isplati uvoziti nestandardne tastature i miševe. Tako ja sve što radim na kompjuteru, radim uz pomoć miša i tastature koje sam naručila iz Amerike. Drugačije ne bih mogla. U svetu postoji i softver uz pomoć koga diktirate tekst, a kompjuter sam „kuca”. Nažalost, ovo postoji samo za nekoliko svetskih jezika. Svako ko mnogo vremena provodi kucajući zna koliko bi značilo ponekad odmoriti ruke. Sednete, diktirate i slobodno pijete kafu. Ovo o čemu priča Stiven Hoking je za nas naučna fantastika. Jedva čekam da vidim kako će softver koji se najavljuje funkcionisati – objašnjava Miloševićeva.
Pukovnik profesor dr Ranko Raičević kaže da se jedan čitav segment primene veštačke inteligencije u medicini usmerava na pravljenje programa na način da budemo doktori sami sebi, što nosi značajnu opasnost relativizacije našeg intimnog doživljaja.
– Moguća primena nanotehnologija i veštačke inteligencije u savremenoj medicini mora biti jasno etički i zakonski definisana, a svakako može biti iskorišćena za razvoj sistema u poboljšanju pokreta osobe. Ipak postoji opasnost da se čovek svede na zadati kompjuterski program. Razvijanje softverskih programa koji treba da imitiraju ili čak zamene ili preduzmu funkcionisanje nekih struktura centralnog nervnog sistema po principu neuronskih krugova i kola, imaju jedno veliko ograničenje. Tu je i etičko pitanje da li se na ovaj način stvaraju uslovi za „ukalupljavanje” slobodne volje svakog pojedinca i u krajnjem slučaju – mehaničko poimanje stvarnosti. Primena veštačke inteligencije je svakako korisna u cilju poboljšanja preciznosti laboratorijske dijagnostike, olakšavanja raznih oblika pretraživanja, velikog broja činjenica i njihovih upoređivanja sa relevantnim podacima, ali s druge strane dovode u pitanje nikad prevaziđenu činjenicu da ne postoje bolesti već bolesnici – istakao je dr Raičević.
Pokušaj razvoja supermašina koje bi trebalo da zamene funkcionisanje ljudi veoma je korisno, posebno na polju robotike za neka opasna zanimanja. Međutim, dr Raičević kaže da, kada je reč o oblasti medicine, a u vezi sa filozofskim pitanjima šta je svest i kako funkcioniše mozak, to nosi opasnost da bi ostvarivanjem te misije mogli doći u situaciju da neko ko kontroliše softverski program mogao da sazna šta mislimo, osećamo, želimo, čega se plašimo, koga mrzimo, a što najviše liči na fenomen „krađe misli”.
– Verujem da će mozak čoveka uvek ići korak ispred i za stepenicu iznad svih nastojanja da budemo svedeni na bilo koji savremeni kompjuterski program – dodao je dr Raičević.
Danijela Davidov-Kesar
objavljeno: 09.12.2014.
