Izvor: Danas, 06.Nov.2014, 00:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uredba iznad Ustava
Posle donošenja Uredbe o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći neko bi pomislio kako je država odlučila da konačno nagradi najhrabrije koji nekako prođu kroz Scilu i Haridbu da bi dobili rešenje kojim im se priznaje pravo na socijalnu pomoć. Zaista, samo najspremniji mogu da prikupe skoro pa dvadesetak dokumenata, dokazuju nedokazivo, da im se umanjuje iznos pomoći za fiktivnu propuštenu zaradu, možda i da tuže srodnike, te da tek nakon toga dobiju rešenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << i onda čekaju na isplatu.
U zemlji u kojoj se socijalna pomoć i dalje shvata kao milostinja a ne pravo i čiji sistem socijalne zaštite ima sopstveni kalendar po kom siromašnima godina ne traje dvanaest nego devet meseci (preostala tri meseca država ne plaća a siromaštvo je valjda na pauzi pa ni ono ne udara na korisnike), Vlada je odlučila da nametne dodatne obaveze korisnicima ovog prava koji su radno sposobni. I da se time ponosi.
Ukratko, ko je uspeo da propusti jedno od sijaset medijskih nastupa resornog ministra koji žestoko brani Uredbu, stvar je sledeća - da korisnik koji je radno sposoban ne bi izgubio socijalnu pomoć, potrebno je da poštuje mere socijalne uključenosti koje mu je propisala Vlada. Ove mere su različite, od školovanja, zaposlenja, do društvenokorisnog rada i rada u lokalnoj zajednici.
Iako nisu nezanimljive ni ostale obaveze, zaustavićemo se na društvenokorisnom radu. Tu je stvar sasvim prosta - govori se "rad" da bismo mislili da korisnici novčane socijalne pomoći konačno dobijaju zaposlenje. Istovremeno se oni predstavljaju kao paraziti i lenštine koje uživaju blagodeti Srbije socijalne pravde. Pa će sad malo da rade kad već nisu za vreme poplava hteli da pomognu. "Radiće" bez regulisanog statusa, naknade, uplaćenog staža i drugih prava koja im pripadaju po osnovu rada. Ni traga od zaposlenja, jednostavno se ne radi o tome već o najgrubljem iskorišćavanju i ponižavanju korisnika novčane socijalne pomoći. Da su mogli da budu zaposleni, oni bi to odavno bili jer je jedan od uslova za socijalnu pomoć upravo činjenica da se nalaze na evidenciji nezaposlenih lica koja podrazumeva i da se u tom slučaju preduzimaju mere aktivnog traženja zaposlenja.
Siromašni će morati da prinudno ili obavezno rade da im se ne bi smanjila ili ukinula socijalna pomoć. Ovo je sporno sa više aspekta, ali se kao interesantno može primetiti da je prinudan ili obavezni rad zabranjen još Konvencijom br. 29 Međunarodne organizacije rada iz 1930. godine! Kasnije je ova zabrana ušla u korpus pravnih garancija koje se poštuju u civilizovanim i demokratskim društvima, ali je Srbija 2014. godine u svojoj borbi za socijalno uključivanje najsiromašnijih negde zaboravila na sve to.
Uredbom propisan obavezan društvenokoristan rad stavio je korisnike novčane socijalne pomoći u nepovoljniji položaj od osuđenika koji rade u kazneno-popravnim zavodima. Potonji imaju pravo na naknadu i nagradu za rad, zaštitu na radu i odmor. Na osnovu ove uredbe, koja je trenutno nadustavne snage, to pravo nemaju korisnici novčane socijalne pomoći. Njihov rad "plaćen" je isključivo time da im neće biti ukinuto ili ograničeno pravo na socijalnu pomoć koja im je prethodno zajemčena Ustavom i za čije ostvarivanje su ispunili zakonske uslove.
Ovako neproporcionalno štetne posledice po najugroženije građane i građanke Srbije diskriminatorne su, protivustavne i krše odredbe najmanje pet najznačajnijih ratifikovanih međunarodnih ugovora u oblasti ljudskih prava. Zbog toga je hitno potrebno staviti Uredbu van snage.
Tek posle toga možemo da razmišljamo o tome kako to da mere štednje uvek prvo pogađaju najsiromašnije.
Autor je pravnik i aktivista za ljudska prava
