Izvor: Blic, 02.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Upecao ribu tešku 70 kilograma
SMEDEREVO - Alas Dragan Kostić orodio se sa Dunavom jednom zanavek. Vezao ga za sebe, svoj život, prigrlio strasno kao ženu. Živi za Dunav i od njega, pa mu je nedavno i večita ribarska molitva uslišena. Bilo je potrebno više od tri decenije alaskog staža da ulovi ribu svog života, svoju najveću „ljubavnicu", i izbegne sudbinu mnogih koji sanjaju ulov o kome će čitavog života pričati a neće morati da lažu.
Dragana zatičem u hladovini ispred stare vikendice >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << od lima u ribarskom naselju Orešac. Sedi opkoljen mačkama što kao hipnotisane kidišu na zamrzivač odakle isparava rezak miris ribe. Kantar, tanjirača, meredovi, mreže - Kostićevo carstvo. U njemu caruju i dve Draganove najveće ljubavi, žena i riba. Ili obrnutim redom, ne sme da kaže. Obe se, izgleda podjednako, i plaši jer na vratima konačišta večito budnog alasa piše: „Bolje lepo obešen, nego loše oženjen".
- Ako se odjednom obesiš, crkneš odma, ako si loše oženjen crkavaš pomalo, a nikako da crkneš. Meni je žena Slobodanka glavni komandant. Petnaes’ godina održava sav alat, krpi špiglove i okca, plete mreže i merdove.
Upravo u mrežu pletenu rukama Draganove drage uletela je ribareva „ljubavnica". Ona koju je čitav život, svake noći čekao, strepeći da nikada neće otplesati svoj površinski bal.
Bio je to poseban dan tamo na Švemeru, na levoj obali, na mestu Veliki met. Za Dragana veliki utorak, crveno slovo. Sve normalno. Ništa ne sluti senzaciju. Mreža mirna, vadi se glatko, ne ljulja, ne čupa, kao da je krupna riba.
- Jok, samo teško ide k’o da vučem šporet. Vučem i vučem. Zovem Zlatka, ne može. Dođe Ljuba. Vučemo zajedno, pokida se meredov. Vučemo dalje, cepa se mreža. A onda, zabele se trbuh, iskoči grdosija, ala, zver! Nema ga ribar koj’ se ne uplaši. Kome noge ne zadrhte. Jedva je ugurasmo u merdov. Merimo. Duga dva metra i 28 santimetara. Kantar nije baš k’o apotekarska vaga. Teška 65 najmanje, al ide do 70 kila. Veća i teža od mene. Riba mog života - priča Dragan.
Kao u transu priča u hladovini alaske postojbine kako se samo nekoliko sati divio ulovu svog života dok nisu došli ljudi iz „River garda" koji caruje obalom.
- Otkupiše ga i vratiše u vodu kod špica Male ade. Lupi repom, pozdravi se i ode. Dobio sam 21.000, al’ džabe, ne može da mi zalegne dugove da vratim - žali se alas na dugove, a srce mu ostalo kod nje. Ribe koju je čekao 32 godine.
Uzdiše, gleda u žuljevite ruke. Još ne mogu, kaže, da ozdrave od težine soma kapitalca. Da zaboravi ribu, ponovo pominje ženu.
- Ja upecam, ona brzinski čisti i pangluje, sprema, prste da pojedeš. Doktor je za ribu. A i za sve drugo. Pomaže i sin. A ja, ja sam večito tu, na Dunavu. Radio sam u zrenjaninskom „Otpadu". „Otpad" puk’o, puk’o i ja. Od tada vadim ribu. Leti, zimi. Svaki dan, noć, svaki mesec. Nemam radno vreme, pauzu. Ništa - dodaje naš alas.
Dragan živi od Dunava, zato ga poštuje. Divi mu se i kad je dašan i kada danima iz vodene utrobe ne čašćava alase.
- Teško se od ove rabote živi. Dozvolu odjednom plačaš, 60.000. Di da nađeš tol’ke pare? A i ove kafedžije, jad. Izem ti kafanu kad kupi tri kile ribe. A kontrola samo zuji. Al neka, strujaši su razbucani! To znači, biće još krupnih somova. A biće i mušterija. Imam ih odasvud. Iz Loznice, Šida, Beograda... - tvrdi Dragan Kostić.
