Izvor: Danas, 21.Avg.2015, 10:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Univerzitet za podobne
Student M.H. iz Beograda pokrenuo je peticiju za ukidanje prava studentima iz Crne Gore da studiraju o trošku države Srbije i, kako prenose mediji, uspeo da prikupi hiljade potpisa podrške. Predstavnici Ministarstva prosvete reagovali su na inicijativu izjavom da studenti iz Crne Gore, dakle Crnogorci, inače nemaju takva prava, već se to pravo odnosi na srpsku nacionalnu manjinu, ne samo iz Crne Gore, već i iz drugih zemalja.
Iz tzv. akademske i naučne zajednice ni mukajet. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Kao ni iz drugih delova odavno uspavane intelektualne javnosti. Osim jedne vatrometne teme, polarizujućeg karaktera, ostrašćenih banalnih reakcija na društvenim mrežama, nismo dobili ništa do još jednu kosku za glodanje i odvraćanje pažnje od bizarno virtuelne stvarnosti i potonuća srpske prosvete i nauke. U jeku sačinjavanja spiskova viška zaposlenih u prosveti, kulminirajuće bede prosvetara, marginalizovanja nauke, alarmantne migracije visokoškolaca, u akademskoj i široj javnosti se problematizuje tema koja odslikava, više nego što to na prvi pogled izgleda, hipokriziju u kojoj se nalazi celokupno društvo, a posebno njegovi obrazovaniji slojevi.
Ne preterujem u sarkazmu ako kažem da se ne bih začudio da u sledećoj iteraciji imamo peticiju za ukidanje budžetskog finansiranja studenata iz Vojvodine ili Kosova, pa onda sve uže, preko Čačka do ,,kruga dvojke'', ne bi li se i poslednji zgubidan, čvrsto nacionalno opredeljen, ugurao na budžet. U tom sistemu ne postoje ni Šangajska lista univerziteta, ni slobodan protok ljudi i znanja, ni potreba za otvorenošću i kompeticijom.
Dva su glavna rakursa u posmatranju ovakvih pojava. Teško oboleli društveni organizam koji decenijama razdire nacionalizam, nasilje, nesolidarnost zahteva duševnu hranu u vidu stalnih konflikata i podela unutar i izvan zajednice. Pomenuta peticija je refleksija nezavršenog konflikta sa Crnom Gorom, odijum na njenu referendumsku odluku iz 2006. Zato je ovakva i slične idiotarije propraćena burom besa, zajedljivosti i osvete za neuzvraćenu ljubav i srušeni pijemontski san.
Drugi, ne manje važan ugao posmatranja, jeste akademska, univerzitetska zajednica, preplavljena moralnim muljem. Duboko provincijalni duh koji je oduvek tumarao po profesorskim kabinetima i amfiteatrima danas je dominantna supstanca i vrednosni diktat. Neprekinuti upliv politike od njegovog osnivanja i razbuktali nepotizam omogućili su rušenje barijera, omogućivši formiranje kritične mase samozaljubljenih titulara. Ista ta trbuhozboračka, konformistička skupina izdašno je tercirala svakoj vlasti u političkim stranputicama. Iluzorno je bilo očekivati da isti imaju bilo kakvu reakciju na onomad detektovane lažne diplome i plagijate. Decenijski razvijani uslovni refleksi i instinkti upozoravali su da se zagrebao tek vrh ledenog brega, te da bi bilo kakvo dalje kopanje po uhodanim mehanizmima nastavno-naučnog avanzovanja stavilo pod lupu mnoge akademske karijere i priključenija. Premda je jasno da ne manju krivicu od prevaranata i falsifikatora snose oni koji su bili mentori, pisali hvalospevne izveštaje, sedeli u komisijama za odbranu i na kraju svojim potpisima diplome i zvanja učinili validnim. Nikom ništa za to što su tim bedastoćama devalvirani trud i rezultati onog časnog dela akademske zajednice.
Pretpostavka o univerzitetu kao progresivnom, avangardnom delu društva, mestu generisanja inovacija i kosmopolitskog, otvorenog duha u našem statičnom društvu odavno je iluzija. Umesto razvijenog senzibiliteta za individualne i kolektivne slobode, nesputanost u kritici društvenih devijacija u kojima smo ogrezli, danas se na beogradskim fakultetima često baštine najkonzervativnije, preživele ideje iz prethodnih stoleća, čineći ih mestom žestoke inercije za modernizaciju društva.
Kao i do sada što su činili, studenti će, oni najbolji, već uhodanim kapilarima napuštati zemlju ostavljajući M.H. i društvo da krče sebi puteve ka lažnim društvenim i političkim elitama.
Simo Vuković, Beograd
